Храм се стресе. Тргну. Неодлучно застаде. Појци подметнуше и бруј. Нешто пуче. Потом звекну. Уз туп удар, у трави завршише громадни обручи Земљане теже. Црква Св. Спаса се воздигну навише.
Живот није највеће добро зато што је увек могуће више, идеалније стање; губећи живот, човек уједно губи и његову несавршеност и неапсолутност. Ни смрт, […]
Димитрије Јовановић, УСАМЉЕНОСТИ, поетска проза, издање писца, Краљево, 2005. Related posts: Лав Шестов: ПОЗНАЈ САМОГА СЕБЕ Цитат за данас: ВЛАДИМИР ВАРАВА Цитат за данас: СВЕТИ ЈОВАН […]