Храм се стресе. Тргну. Неодлучно застаде. Појци подметнуше и бруј. Нешто пуче. Потом звекну. Уз туп удар, у трави завршише громадни обручи Земљане теже. Црква Св. Спаса се воздигну навише.
Духовна реч, остајући непрестано закључана у души коју квари и изједа завист, немарност и раслабљеност, убрзо пропада; а ако буде посејана у душама браће […]
Веровали смо да се ради о будућности! А радило се против будућности. Наша је будућност мртва, јер је мртва омладина која ју је носила. Ми смо само још они преостали, остаци!