ЗЛОЧИН И КАЗНА У НАШЕМ ЗДРАВСТВУ (полемика)

На страницама дневног листа „Политика” неколико месеци је вођена полемика између реномираних лекара, поводом неких ранијих и скорашњих идеолошких обрачуна, спроведених и неизвршених лустрација, политичкој (не)подобности, односа према критичкој мисли, личним заслугама и страдалништву… Сачекали смо (вероватно?) окончање политике, да бисмо почетни текст и све „утуке на утуке” обухватили на једном месту. Сигурни смо да макар није досадно, ако се већ етика може толико растегљиво тумачити, да се и искреност полагања Хипократове заклетве лако доводи у питање…


Зоран Радовановић

ЗЛОЧИН И КАЗНА

Шта год да су мотиви смена и прогона истакнутих појединаца – додворавање моћницима, политичка острашћеност, чување властитог положаја, завист, лична пизма – резултат је исти: дугорочни губитници су наша наука и култура


Већ 30 година учимо се основама демократије и још сричемо прва слова. Нигде у свету се критика не прихвата са радошћу, али људи улажу напор да јој се супротставе аргументима. Код нас се она доживљава као непријатељски напад, а према непријатељу не треба имати милости.

Једна од безбројних илустрација те тврдње је однос према лекарима који су петицијом изразили своје незадовољство управљањем противепидемијском борбом. Руководиоци здравствених установа добили су налог да саставе спискове с именима потписника, а у јавности је најпознатији пример докторке из београдске Гинеколошко-акушерске клинике, којој је одмах ускраћен улаз у операциону салу, а истовремено је избачена из своје радне собе. Новонастало удружење лекара Уједињени против ковида запретило је тада својеврсним перформансом – шетњом својих у бело одевених присталица централним београдским улицама, па је престао упадљив притисак на цивилни сектор.

(Срђан Печеничић)

Дошло је, међутим, до шиканирања потписника са Војномедицинске академије (ВМА). Велика организациона јединица те установе подељена је на четири мање, а дотадашњем начелнику, једном од најцењенијих стручњака за срце у земљи, дата је понижавајућа понуда да руководи половином једног од четири новостворена радна патрљка. Од осталих шест начелника захтевано је да се покају због почињеног „греха” пре своје лебдеће смене. Треба разумети да у војсци постоји субординација, али претерано делује ускраћивање права врхунским стручњацима да у мирнодопским условима јавно изразе мишљење о једној превасходно стручној теми.

Поступак према седам угледних перјаница ВМА подсећа на најтамнију епизоду из 100-годишње историје београдског Медицинског факултета. Пре скоро 70 година потезом пера из наставе и с посла удаљено је „12 великих професора”. Магловита и ничим поткрепљена оптужба била је да су „реакционари”, што је значило да не показују довољно ентузијазма у подршци новој власти.

Најурени су када су били у пуној снази, тако да нису имали времена да одгаје достојне наследнике. Настали кадровски јаз осећао се још деценијама. Тако је 20 година касније, због насилно прекинутог природног академског развоја, Кожна клиника ушла у епидемију вариоле хронично завађена и подељена. Управо та ситуација послужила је режисеру Горану Марковићу као предложак за његов филм „Вариола вера”, наравно уз дозвољена средства уметничке обраде попут онеобичавања и хиперболисања.

Инсерт из филма “Вариола вера”

Уз млађи кадар, Клиника за уво, нос и грло остала је са четири већ искусна стручњака, али ниједан од њих није се довољно истицао да би одмах постао управник. Сва четворица су напустила своју матичну установу када је на њено чело доведен лекар из Загреба.

Најпознатији је случај брачног пара Костић – хистолога Александра и педијатра Смиље. Обоје су били носиоци Легије части. Александар је био ренесансна личност чији немерљиви доприноси не само српској медицини, већ и археологији, музици и култури уопште тек треба да се сагледају. Смиља је предано радила на сузбијању туберкулозе код деце вакцинацијом, што јој је тадашњи студент, а данас наш државним одличјима најокићенији лекар замерао као потпадање под „буржоаске утицаје”.

Прошле су деценије и Медицински факултет је 2001. скрушено рехабилитовао свог, када се зброје све жртве прогона, 31 наставника. Мало их је тада још било живо, али су у пуној снази били њихови прогонитељи, ондашњи револуционарни студенти. Нерадо су говорили о свом „подвигу” и само понекад, у четири ока, изустили би кратак коментар: „Ма, шта сам ја био, бруцош са села”, „Натерао нас је Мома Марковић” (тада високи функционер), „Гурнули су нас, па су се измакли Зинаја (првоборац Душан Ђурић) и Јуца (професорка Јулијана Богићевић)” итд.

На провокативно питање: „Да ли је истина да сте Костића макли зато што је славио славу?”, један од актера је одговорио: „Море, каква слава, бојали смо се да ако партија каже једно, а Костић друго, сви студенти ће кренути за њим!” Костић је доживео и друга понижења, рецимо када му је одузета већ додељена Вукова награда. Он је своје прогонитеље сматрао недостојним чак и презира.

Међутим, болело га је што га је два пута отпустио саборац из Првог светског рата Коста Тодоровић. Осим 1952, то се десило и 10 година раније, када се Костић сврстао међу малобројне професоре неспремне да потпишу лојалност окупаторској власти. Тодоровић је био наш најцењенији лекар у другој половини прошлог века, познат по изреци: Само добар човек, може да буде добар лекар.” Како је могао толико да падне? Будући да је био конзервативних назора, има наговештаја да је искрено сматрао како Костићу, као аутору чувене књиге „Полни живот човека”, није место на универзитету.

Шта год да су мотиви смена и прогона истакнутих појединаца – додворавање моћницима, политичка острашћеност, чување властитог положаја, завист, лична пизма – резултат је исти: дугорочни губитници су наша наука и култура.

Епидемиолог, пензионисани професор универзитета


Радоје Чоловић

ПОНОВО О „ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ”

Професор Зоран Радовановић је подсетио како су пред судом историје прошли они који су после рата прогањали професоре Медицинског факултета, при чему се окомио на професора Косту Тодоровића, одличног активисту, потпредседника, председника и почасног председника Српског лекарског друштва


Реаговање на текст „Злочин и казна”, „Политика”, 28. 12. 2020.

У намери да што оштрије осуди смењивања руководећих лекара на Гинеколошко-акушерској клиници КЦ Србије и на ВМА због подршке „лекарима уједињеним против ковида”, у тексту „Злочин и казна” („Политика” од 28. децембра 2020.) професор Зоран Радовановић је доносиоцима тих одлука „припретио” подсетивши их како су пред судом историје прошли они који су после рата прогањали професоре Медицинског факултета (МФ), при чему се окомио на професора Косту Тодоровића, одличног активисту, потпредседника, председника и почасног председника Српског лекарског друштва (СЛД), због чега и морам да реагујем, наводећи да је професора Александра Костића, једног од прогоњених, „болело што га је два пута отпустио (са МФ ‒ моја напомена) саборац из Првог светског рата Коста Тодоровић”. Први пут „када се Костић сврстао међу малобројне професоре неспремне да потпишу лојалност окупаторској власти” („Апел српском народу” ‒ моја напомена), а други пут 1952. године. Професор Радовановић се пита како је то могао урадити „наш најцењенији лекар у другој половини прошлог века, познат по изреци да „само добар човек, може да буде добар лекар”, па се пита „како је тако ниско могао да падне”, те тражећи могуће објашњење каже да „будући конзервативних назора, има наговештаја да је искрено сматрао како Костићу, као аутору чувене књиге ’Полни живот човека’, није место на универзитету”.

(Драган Стојановић)

Све речено је нетачно, осим закључка са којим се потпуно слажем: „Шта год да су мотиви смена и прогона истакнутих појединаца – додворавање моћницима, политичка острашћеност, чување властитог положаја, завист, лична пизма – резултат је исти: дугорочни губитници су наша наука и култура”. Овим тешким а неистинитим оптужбама није увређен само Коста Тодоровић, већ и скоро 80 одсто професора МФ-а који су одбили да потпишу „Апел”.

1. Није тачно да су „малобројни” професори са МФ-а одбили да потпишу „Апел”. И поред свих притисака, претњи и опасности, од 57 наставника МФ-а, „Апел” је потписало само 12, или 21,05 одсто, дакле само сваки пети наставник.

2. Коста Тодоровић није потписао „Апел” и није био декан МФ-а кад су неки професори, међу њима и Александар Костић отпуштени из службе. Декан је био професор Миливоје Костић, који га такође није потписао. Иначе, Александар Костић није отпуштен само због одбијања да потпише „Апел”, већ због свог франкофилства и одбијања да сарађује са Немцима и домаћим властима на „реорганизацији” Београдског универзитета током окупације. Свака му част!

3. Александар Костић је годинама био трн у оку комунистичким властима које су га држале за „вођу” наставника који су се противили њиховим методама. Ипак, нису га уклањали са МФ-а, иако су од 1947, најчешће због наводне „друштвене неподобности” уклониле више првокласних професора МФ-а. Чекали су прилику да га се реше „по закону”.

4. Као ректор Медицинске велике школе (МВШ), Коста Тодоровић није прогањао Александра Костића. Напротив, 11. јануара 1952. поставио га је за управника Фото-филмског завода (ФФЗ) Медицинске велике школе и доделио му хонорар од 930 динара уз  плату коју је добијао као професор.

Професор доктор Коста Тодоровић (1887-1975)

5. Није Коста Тодоровић, него je министар-председник Савета за просвету, науку и културу Владе НР Србије Митра Митровић 25. марта 1952. донела решење „против кога нема права жалбе” по коме Александру Костићу „престаје служба по сили закона” јер је „испунио услове за старосну пензију” (19. марта 1952. Костић  је напунио 59 година, што је, како изгледа, по тадашњем закону било довољно за одлазак у пензију „по сили закона”). У решењу које је достављено Ректорату МВШ „ради знања и даљег рада”, тј. ради извршења, нема ни једне једине речи да су МВШ или МФ тражили пензионисање Александра Костића. Спроводећи решење против кога „нема права жалбе”, Коста Тодоровић је 27. марта 1952. донeо решење којим разрешава Александра Костића дужности управника ФФЗ-а, на које га је у јануару исте године поставио. Нико, па ни Коста Тодоровић, није могао оспоравати решење највише републичке власти, поготово не решење „по сили закона”. Наравно, да су хтеле, власти су могле Александра Костића и даље оставити у служби, што се радило, ради и радиће се кад год то која власт хоће.

6. Не знам шта је Коста Тодоровић мислио о књизи Александра Костића „Полни живот човека”. Кад се 1932. књига појавила, дошло је до велике буре. Више лекара је тврдило да је књига плагијат, малтене буквални превод једне стране књиге. Костић је оптужен и за повреде јавног морала и порнографију, због чега је чак тужен. Суђење је било дуго (историчари кажу да у Архиву Југославије о том постоји велики досије, што нисам проверавао).

Желим да верујем да се професор Зоран Радовановић овако тешко огрешио због лоше информисаности. Надам се да ће бити много опрезнији, нарочито кад износи тако тешке оптужбе против било кога, а нарочито против тако угледног покојника.

Председник Српског лекарског друштва


Зоран Радовановић

О „ВРШЕЊУ ДУЖНОСТИ”

Површно гледано, помислило би се да је реч само о оцени једног историјског догађаја од пре много деценија. Разлике су, међутим, много дубље и одражавају однос према друштвеној и професионалној одговорности, праву на изражавање стручног, научно прихватљивог мишљења без последица и заштити колега од прогона


Реаговање на текст „Поново о ’Злочину и казни”, „Политика”, 18.1.2021.

Обрадовала ме је реакција председника Српског лекарског друштва (СЛД) професора Радоја Чоловића на мој прошлогодишњи чланак „Злочин и казна” („Политика”, 28.12. 2020), јер отвара простор за толико потребан дијалог међу лекарима.

Површно гледано, помислило би се да је реч само о оцени једног историјског догађаја од пре много деценија. Разлике су, међутим, много дубље и одражавају однос према друштвеној и професионалној одговорности, праву на изражавање стручног, научно прихватљивог мишљења без последица и заштити колега од прогона, а професор Чоловић и ја смо само експоненти организација у чије име иступамо – он као председник СЛД-а, а ја као члан Савета удружења лекара Уједињени против ковида (УПК).

(Срђан Печеничић)

СЛД је врло анемично реаговао на драму изазвану пандемијом ковида 19, а реч је о догађају одговорном, бар у првој години свог постојања, за радикалније нарушавање функционисања друштва у глобалним размерама, те за више оболевања и умирања, него две претходне велике пандемије – колере, започете 1961. и сиде, уочене 1981. године.

Председник СЛД-а у свом реаговању помиње смењивања и отпуштања лекара због критичног става према начину вођења противепидемијске борбе, али се вредносно не одређује према том недопустивом обрачуну са својим колегама. Сталешко удружење на чијем је челу немо посматра и састављање спискова „неподобних” лекара, као јасан вид претње. Спокој СЛД-а не нарушава ни околност да је у Србији од ковида 19 умрло 80 пута више лекара (уз непознат број осталих здравствених радника) него у западном делу бивше заједничке државе!

Уместо тога, у недавно објављеном извештају СЛД-а се чита: „Извршни одбор се није мешао у неспоразуме на линији Кризни штаб, Лекари уједињени против ковида и Синдикат лекара и фармацеута. У свима њима налазе се наши чланови, и ми верујемо да сви раде у најбољој намери, али да свако од њих другачије гледа на поједине методе сузбијања епидемије, те да тако нико због својих ставова не би смео имати било какве последице.”

Е, па прво, не раде сви „у најбољој намери”. Друго, „поједине методе сузбијања епидемије” представљале су свесно одступање од правила струке. Треће, лаконска констатација у децембарском интерном годишњем извештају да нико не треба да трпи последице због својих ставова није права реакција на летошња страдања лекара. Четврто, за ненаучне ставове појединих лекара и настале последице Етички комитет и Суд части морали би да имају пуне руке посла.

Разлог за своју пасивност СЛД увређено види у околности да „од појаве епидемије вирусом корона, нико од власти ни на који начин није контактирао Српско лекарско друштво“, док Лекарска комора Србије цинично одговара члановима да због епидемије не може да се бави својим послом (осим прикупљања огромне обавезне чланарине), као да не постоје телефонски састанци и телеконференције.

Тако су препуштени сами себи лекари који се жртвују спасавајући, како би рекао Васа Пелагић, „жив страдајући народ”. Успели су да се самоорганизују и оснују УПК, уживајући једино подршку свог синдиката. Тема мог чланка била је голгота кроз коју неки од њих пролазе, уз упозорење да их не треба прогањати. Уместо те муке, на којој се прелама професионално достојанство лекара, у одговору председника СЛД-а скоро све се свело на дилему да ли је професор Тодоровић једном или два пута потписао отказ професору Костићу.

Да одмах разјаснимо: Коста Тодоровић је великан наше медицине. Поштујући његов историјски значај, прибегао сам рационализацији и његове поступке покушао да правдам отпором према колеги заокупљеном „скаредностима” каква је људска сексуалност.

Наравно да ништа нисам измишљао. Држао сам се навода из потресне књиге „Живот са непреболним болом у души: Проф. др Александар Костић”, али и факсимила докумената које је Костић лично снимао. Ту је и податак о формирању двочлане „матичне комисије” (К. Тодоровић и М. Миловановић) која је 1942. ставила, како пише Костић, „без устезања и гриже савести, потпис на Реферат о мени”. Погрешио сам, дакле, што сам Тодоровићев потпис повезао са функцијом декана, а не још важније „матичне комисије”, док за потпис из 1952. ништа није спорно.

Поента председника СЛД-а је да је професор Тодоровић само вршио своју дужност и да одбијање потписа на отказ Костићу не би ништа изменило. Е, управо је реч о том прихватању реалности у „вуненим временима” (в. Х. Арент, Ч. Милош). Питање је да ли би се ико од нас тада друкчије понашао, али данас је друго време, па нам је и одговорност већа, сразмерно умањеном ризику. Тај изазов ваља прихватити.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији


Радоје Чоловић

ПО ДРУГИ ПУТ О „ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ”

Није тешко замислити како је изгледала седница Савета МФ на којој је могло бити највише 52 наставника укључујући и А. Костића (од 57 наставника, три су пензионисана, Симо Милошевић је отишао у партизане, а Нико Миљанић у Бањане)


Реаговање на текст професора Зорана Радовановића „О вршењу дужности”,  „Политика” 28. 1. 2021.

Уместо самокритике што је олако поверовао наводима Војкана Костића, професор Зоран Радовановић остаје да је Александра Костића два пута (1942. и 1952) са Медицинског факултета (МФ) „отпустио” Коста Тодоровић. Верујем да лично није имао ништа против Тодоровића, али су му „подаци” из „извора” добродошли да подупре циљеве чланка. У писму мени, које је преко Српског лекарског друштва (СЛД) послао и на најмање тридесетак адреса, он Тодоровићу признаје „олакшавајуће” околности типа  „није могао да поступи друкчије”, пошто су „била времена када се губила глава”, и „да би и ми  вероватно реаговали на исти начин да смо се нашли у таквим ситуацијама”. Не извињава се ни „мањини” од 80 одсто  наставника МФ који су одбили да потпишу „Апел српском народу”. Текст у „Политици” је покушај да се пажња скрене на политички терен.

Pixabay

1. Пошто Зоран Радовановић изгледа слабо стоји са историјом МФ, неопходна су појашњења. Велибор Јонић, министар просвете у влади М. Недића, један од идеолога Љотићевог „Збора” у циљу „реформе Универзитета” 16. 10. 1941. донео је „Основну уредбу о Универзитету” чијим се 35. чланом „стављају на располагање Министру просвете сви досадашњи наставници” и све остало особље универзитета, а старији од 65 година пензионишу. Циљ „Уредбе” био је да се после „стављања на располагање” преко конкурса универзитет очисти од политички, и по критеријума „Збора” „морално” неподобних наставника.  Јонић је затим донео „Општу уредбу о Универзитету” на основу које је имала да се изврши „реорганизација” универзитета, па и МФ. Конкурси за пријем свег особља, па и професора, расписивани су до марта 1942. Процедура избора била је прецизно прописана. Савет  МФ-а, који су чинили сви  наставници а председавао је декан, одређивао је два референта за професоре, а по једног за доценте. Реферати су разматрани, усвајани или одбијани на седници Савета МФ коме су присуствовали сви наставници, укључујући и кандидата. Предлог за избор је слат министру, који је по „Уредби” имао неприкосновено право да предлог прихвати или одбије.

2. Александар Костић се јавио на конкурс за редовног професора хистологије и ембриологије. Било је јасно да ће он бити „сложен случај” јер је због оптужби за плагијат и суђења за порнографију, био „опште позната личност”. Верујем да се нико није утркивао да буде референт, па је референт морао бити декан Милован Миловановић. У каси Института за судску медицину нађен је (припремљен а још непотписани) реферат писан 17. јула 1942. у коме се издашно хвале стручне, педагошке и научне квалификације Александра Костића, али се каже и да се он бавио „објављивањем популарних књига и чланака у дневној штампи, углавном  из области сексологије” који су „били такве природе да су му због тога чињени приговори као да су порнографске и штетне за јавни морал”, да се „због тога изродио и један процес пред Окружним судом”, што је „ишло на уштрб угледа не само г. проф. Костића него и Медицинског факултета”. Каже се и да је „у последње време г. проф. А. Костић стварао клике у Савету МФ, које су биле од несумњиве штете по рад и углед МФ и Универзитета” (вероватно које су се противиле Јонићевој „реформи Универзитета”?). Костићу наклоњен референт није ни поменуо оптужбе за плагијат, даље пише да, „ако би се г. проф. А. Костић обавезао да се убудуће неће више бавити објављивањем популарних чланака и публикација овакве врсте, особито из сексологије, и да од сада неће више образовати клике на Медицинском факултету, онда би могао бити предложен за редовног професора”. Верујем да је други референт К. Тодоровић писао у сличном тону и у договору са Миловановићем. Није тешко замислити како је изгледала седница Савета МФ на којој је могло бити највише 52 наставника укључујући и А. Костића (од 57 наставника, три су пензионисана, Симо Милошевић је отишао у партизане, а Нико Миљанић у Бањане). Верујем да су сви убеђивали Костића да прихвати оба услова. Како је он то одбијао, ни Миловановић (кога су Костићи такође оптуживали!), ни Тодоровић, већ искључиво Савет МФ није могао донети одлуку да га Јонићу предложи за избор, поготову што су и сви остали чланови Савета морали ићи на исти такав „конкурс”. Седницом Савета председавао  је и његове одлуке потписивао декан. Да га је Савет МФ-а којим случајем и предложио, Јонић не би одобрио „предлог” за избор неког ко се отворено противи његовој „реформи” а који притом „промовише порнографију” коју су „Збораши” држали за највећи порок. Јонић се 1942. „ослободио” 203 „неподобна” наставника универзитета.

3. Колега Радовановић и даље тврди да са наводним Тодоровићевим „отпустом” Александра Костића „1952. ништа није спорно”. Да ли је спорно нека читаоци на сајту СЛД-а виде ко је решење о пензионисању Костића донео, и шта у њему пише.

4. Политичке коментаре професора Радовановића нећу коментарисати јер они нису били предмет моје реакције. Ја сам писао „Извештај о раду” за 2020. који је послат свим члановима СЛД-а (две недеље пре његовог чланка) у коме стоји: „Извршни одбор СЛД-а се није мешао у неспоразуме на линији, Кризни штаб, Лекари уједињени против ковида и Синдикат лекара и фармацеута. У свима њима налазе се наши чланови, и ми верујемо да сви раде у најбољој намери, али да свако од њих другачије гледа на поједине методе сузбијања епидемије, те да тако нико због својих ставова не би смео имати било какве последице”. Ја нисам директор СЛД-а, већ само волонтер председник СЛД-а, и као такав не смем да се стављам на страну било које „струје”. Као појединац кажем да све смене руководећих лекара у здравственим установама треба одмах повући. Смењивачи нису свесни да су својим потезима нанели штету и себи и властима којима су хтели показати своју оданост, а да су тиме критичарима, па и професору Радовановићу, дали убојиту муницију. Али то није мој проблем.

Председник Српског лекарског друштва


Зоран Радовановић

ЗЛОЧИН И КАЗНА: ЕПИЛОГ

Драг ми је СЛД, уложио сам део себе у њега, носилац сам и Повеље СЛД-a, али страхујем да ће навлачењем копрене преко времена садашњег ово некад часно удружење довести себе до ирелевантности


Реаговање на текст „По други пут о ’Злочину и казни’”, „Политика”, 3. 2. 2021.

Председник Српског лекарског друштва (СЛД) академик Радоје Чоловић ми у свом другом обраћању замера што сам писмо њему „послао и на најмање тридесетак адреса”. Не каже, нажалост, да сам 20. јануара само одговорио на допис који ми је, уз свој тек објављен чланак у „Политици”, истог дана упутио као једном од чланова Академије медицинских наука СЛД.

Захвалио сам му на поруци и подсетио сам га: „Моје поенте су да: а) страдања кроз која су прошли наши претходници остају у историјском памћењу, и б) више нису тако страшна времена, па ће наредне генерације имати мање разумевања за нашу садашњу пасивност.” И даље: „… одсуство интереса за дешавања у друштву, за сталешка питања, а посебно слепило за малтретман колега, директно ће угрозити будућност друштва.”

(Фото Н. Марјановић)

Наставио сам: „Подсећам Вас да се у сузбијање епидемије грубо умешала политика, да су непотребно жртвовани људски животи, да се бесрамно кривотворење података о оболевању и умирању тврдоглаво наставило све до краја децембра, да су уцењиване и смењиване колеге које су се усудиле да летос ставе потпис испод једног стручно оправданог документа, да је 3.000 лекара решење видело у формирању посебног удружења лекара, јер није могло да рачуна на подршку и разумевање СЛД-а и ЛКС-а… да не набрајам даље. Постоји оправдана бојазан да ће чланови новоформираног удружења лекара „Уједињени против ковида” наставити да своје сталешке интересе остварују мимо постојећих структура, да ће се омасовити (интерес је велики), да ће увести чланарину (врло агилни адвокат ради, рецимо, про боно), те да ће се запитати зашто плаћају три чланарине”.

На ово по домету забрињавајуће упозорење, знатно блаже изречено и у мом претходном тексту у „Политици”, професор Чоловић одговара као на „покушај да се пажња скрене на политички терен”, понавља своју формулацију коју сам имплицитно означио као капитулантску („нико због својих ставова не би смео имати било какве последице”) и, подсећајући да се „само председник СЛД-а”, правда речима „као такав не смем да се стављам на страну било које ’струје’”.

Наравно, и бежање од политике је својеврсна политика, посебно када се сукобљавају наука и шарлатантство. У својој дугој историји СЛД је увек држао до здравственог просвећивања, а сада је неми сведок како мала, али продорна група лекара, од којих неки носе висока академска звања, слуђује народ тврдњама с оне стране разума. Морало би да буде јасно да нису две равноправне „струје” гро лекара, поштовалаца научних чињеница и понеки њихов колега, чудак са бизарним тврдњама да су маске опасне, да пробиотици замењују вакцину, да је она добра само ако није са запада или чак да садржи чипове који од људи стварају зомбије.

Тужна је истина да је СЛД протекле године најчешће помињан у јавности захваљујући извесном А. Р., који је, уз сва своја претенциозно поређана звања и титуле (др, др сц. мед, примаријус, професор, академик), поносно истицао да је председник одбора СЛД-а. Поред бројних других несувислости, овај најприсутнији глас СЛД-а у јавности упозорава да „биолошки рат букти”, да је „вакцинални рат у току”, да хитно треба забранити Светску здравствену организацију, а уз све то, као „председник Развојне академије Срба” поручује: „САНУ хитно заменити РАС академијом”. Мој апел администрацији СЛД-а да се дистанцира од оваквог свог гласноговорника наишао је на ћутњу.

Зграда Српске академије науке и уметности

Драг ми је СЛД, уложио сам део себе у њега, носилац сам и Повеље СЛД-а, али страхујем да ће навлачењем копрене преко времена садашњег ово некад часно удружење довести себе до ирелевантности.

Вратимо се сада у далеку прошлост за коју председник СЛД-а једино има интереса. Као дете сам се играо близу куће Косте Тодоровића, памтим колико је уважаван, ценио сам што је спремно одлазио у ромско насеље у улици Орловића Павла (данас Чубурски парк), а студентима сам га помињао као узор који детету доведеном због ангине проверава и да ли има гњиде у коси или равне табане.

Уз све то остаје чињеница да се Тодоровићев потпис нашао на два документа повезана са отпуштањем Александра Костића 1942. и 1952. Слажем се да су се ту сплеле многе околности, али је Костић за доживљене недаће највише оптуживао свог ратног друга. Испуњавајући очев аманет, Костићев син Војислав Воки предао је целокупну документацију архиви СЛД. Стојим на располагању да је заједно размотримо.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији


Радоје Чоловић

ПО ТРЕЋИ (ВАЉДА И ПОСЛЕДЊИ) ПУТ О „ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ”

Изгледа да не постоје докази на основу којих би професор Радовановић признао да је погрешио, јер је увек у праву


Реаговање на чланак професора Радовановића  „Злочин и казна: Епилог” (Политика 11. фебруара 2021/)

Кад би професор Александар Костић васкрснуо из мртвих и казао „колега Радовановићу, ја сам умислио да ме је Коста Тодоровић два пута отпустио са Медицинског факултета” (МФ), верујем да би му он одговорио: „Професоре, грешите. Ја знам да је то тачно и да сте зато све време боловали непреболни бол”. Истина, пред доказима, он све више релативизује Тодоровићев „злочин” па је од (неумесног) питања „како је тако ниско могао да падне?” еволуирао до тога да се Тодоровићев потпис некако „нашао на два документа повезана са отпуштањем Александра Костића 1942. и 1952. године”, па је, чак штавише, почео и да га „хвали”. Нека колега размисли колико му је умесна она прича са ромском децом, гњидама и равним табанима.

Изгледа да не постоје докази на основу којих би професор Радовановић признао да је погрешио, јер  је увек у праву!

Кад бих се нашао у улози обичног читаоца „Политике”, ипак бих се запитао зашто је Александар Костић због Косте Тодоровића „боловао непреболан бол”. Сасвим невољно ћу покушати да дам своје објашњење, које не мора бити и тачно. Познато је да неки људи за неостварено увек криве другог, никад себе. Временом они у туђу „кривицу” искрено верују. Тако нешто се можда могло догодити са професором Костићем? Можда је Коста Тодоровић заиста и „крив” за Костићево доживотно „боловање”?

Као секретар Одељења медицинских наука Српске академије наука и уметности (САНУ), Коста Тодоровић је без сумње имао одлучујући утицај ко ће од лекара у њу бити изабран. Најмање уз његову сагласност, у САНУ су изабрани  нпр. професори Војислав Арновљевић и Душан Борић, који су после стварног (а не измишљеног!) уклањања са МФ  због „друштвене неподобности” брзо добили „сатисфакцију” избором у САНУ, што је био прст у око комунистичким властима, за шта је требала (Тодоровићева) храброст. Њега (Костића) није ни предложио. Уверен да то заслужује, а притом још није потписао „Апел” као нпр. Борић, могао је веровати да је за то крив Тодоровић који га „мрзи”, па је можда постепено изградио причу о „отпустима” са МФ. Дакле, склон сам веровати да је разлог за његов „непреболни бол” био неизбор у САНУ, за шта је Коста Тодоровић вероватно и био „крив”, јер је можда веровао да Александар Костић као „промотор сексологије и  порнографије”, човек склон вулгарностима сексуалне природе (о којима су кружиле и анегдоте) није заслуживао да буде члан САНУ.

За неостварену „академијску” каријеру Александра Костића „фатална” је била књига „Полни живот човека”. Ако је није плагирао, како су га оптуживали, он је несумњиво прерано почео да промовише „сексуалну револуцију”, и како су га оптуживали за  „порнографију”. Револуције, па и „сексуална”, успевају тек кад услови у друштву буду „зрели”. Да за такве ствари српско друштво врло споро „сазрева” говори и то што стотине, ако не и хиљаде одлично опремљених и обучених специјалаца нису могле да спрече насиље и рушења по улицама Београда током првих неколико „парада поноса” која су се десила више од неколико деценија након што су, „сексуална” и „елџибити” револуција на Западу биле изведене.

Лепо је што је професор Радовановић забринут за будућност Српског лекарског друштва (СЛД) у које је „уложио део себе” па страхује да ће „навлачењем копрене преко времена садашњег ово некад часно удружење (сада је ваљда нечасно ‒ Р. Ч.) довести себе до ирелевантности”. Подразумева се да ће га управо моја маленкост до тога довести. Не спорим да је колега Радовановић за рад у СЛД-у заслужио повељу, али без лажне скромности тврдим да сам урадио неупоредиво више него он.

Необавештени би могли доћи на помисао да сам ја „тајни” агент СНС власти, убачен у СЛД да га пасивизирам како им не би сметало. Срећом има више хиљада живих сведока да то није истина. СЛД има исувише болна искуства са мешањем политике у његов рад. Једно се десило 2000. године кад га је „кризни штаб” састављен од разбојника у белим мантилима, чланова тадашњег „Синдиката лекара и фармацеута” и чланова из врха СПО, методама својственим само друмским разбојницима био „освојио”. О неким другим поступцима „демократа” према СЛД-у за којима неки жале (СЛД нема ниједан разлог да то чини!) нема простора да пишем. Насупрот колеги Радовановићу, чврсто верујем да би мешање у политику, за СЛД био пут у пропаст. Зато сам својевремено изричито тражио да се у Статут СЛД-а унесе експлицитна одредба да нико ко је члан било које политичке странке не може бити изабран за председника, али су правници то одбили јер „није по Уставу”. Пошто нисмо начинили никакво злодело према народу и држави, верујем да је одбијање странкама да се мешају у рад СЛД-а једини разлог што нас све „демократске власти” од 2000. године игноришу. Ми искључиво о „свом руху и о своме круху” 149 година одано служимо народу и држави, и то нам даје снагу да упркос томе наставимо даље.

Професор Радовановић нам замера што не демантујемо глупости које лансира извесни др сц., професор, академик А. Р. СЛД је последње на овом свету које би могло да се окриви што је дошло време да свако некажњено може да прича шта му падне на памет. Нажалост, ни професор Радовановић није далеко од тога, што је показао и неоснованим оптужбама на рачун професора Тодоровића. СЛД је озбиљно друштво, и нама који њиме не руководимо, већ му служимо, не пада на памет да се бавимо демантовањем глупости које појединци износе у опскурним медијима. На почетку епидемије позвали смо грађане на придржавање противепидемијских мера, а недавно смо пре других упутили јавни позив на масовни одазив на вакцинацију, као једином начину да се епидемија стави под контролуШто се тиче „претње” да ће „лекари уједињени против ковида” основати своје удружење, могу казати да поред СЛД-а већ постоје десетине разних лекарских удружења, и да се СЛД не боји конкуренције.

Ценећи бригу колеге Радовановића за судбину СЛД-а, нудим му да дође на прву седницу председништва која буде могла да се одржи уживо, и добиће довољно времена да образложи захтев за моју смену и да се као спасилац понуди да ме замени.

Председник Српског лекарског друштва


Зоран Радовановић

ЗЛОЧИН И КАЗНА: ПОСЛЕ ЕПИЛОГА

Остајем при својој поруци да је оно било опасно време, а да данас нема основа за такав страх


Реаговање на текст „По трећи пут о ’Злочину и казни”, „Политика”, 22. 2. 2021.

Председник Српског лекарског друштва (СЛД) упорно заобилази суштину наше полемике. Он тврди да би „мешање у политику, за СЛД био пут у пропаст”. Тиме правда врло ригидан политички став да СЛД остане нем на отпуштање и смењивање својих чланова због легитимно изражених стручних мишљења. На исти начин брани и скоро потпуну невидљивост СЛД-a током највеће пандемије у Србији за више од 100 година. Наводно неће да се опредељује између две „струје” – заступника научне медицине и групе чудака, међу којима један поносно иступа у име СЛД-a. Наша је срећа што су сви председникови претходници „мешање у политику” схватали на супротан начин, помажући народу чак и у много мање драматичним околностима.

(Фото Н. Марјановић)

Бежећи од ове теме у далеку прошлост, председник релативизује улогу К. Тодоровића у отпуштању А. Костића 1942. и 1952. Међутим, неспорна чињеница су Тодоровићеви потписи на пресудним актима, а њихова оправданост оспорена је Костићевом рехабилитацијом. Остајем при својој поруци да је оно било опасно време, а да данас нема основа за такав страх.

Идеју да у својој 81. години преотимам председнику његово место сматрам неукусном, а увредљиве опаске ћу игнорисати.

Редовни професор епидемиологије у пензији


Душан Шћепановић

ПО ЧЕТВРТИ (ВЕРОВАТНО НЕ И ПОСЛЕДЊИ) ПУТ О „ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ”

„Кризни штаб” Медицинског факултета покушао је 2002. године да „почисти и прочисти” наш факултет од неподобних наставника који су били чланови СПС и ЈУЛ, што је већини био једини грех. Ја и слични председника Милошевића у животу нисмо ни срели ни видели осим на ТВ


Проф. Зоран Радовановић у текстовима „Злочин и казна” један и два говори о срамним догађајима на нашем Медицинском факултету (МФ) када су само због политичке неподобности најурени корифеји медицине! И оптужује без ваљаног разлога врхунског хирурга академика Чоловића за нечињење. Али не спомиње и трећи „Злочин и казну” на том истом МФ 2002. када је „Кризни штаб” МФ који су чинили „разбојници у белим мантилима” (Р. Ч.) покушао да „почисти и прочисти” наш факултет од неподобних наставника који су били чланови СПС и ЈУЛ, што је већини био једини грех!

Приступили су истим методама које су примениле окупаторске и комунистичке власти: онај ко није са нама политички, неће бити са нама ни на МФ! И у томе је учествовао и то облигатно проф. Радовановић!

(Срђан Печеничић)

Лако су нађени разлози: ванредна, односно превремена унапређења која су обављена према тадашњем измењеном Закону о високом образовању којим се укида Изборно веће, а његова овлашћења у избору наставника и сарадника се преносе на декана као инокосног органа. Закон је по мом мишљењу и многих других апсурдан, непотребан и неправедан, али је ипак закон и донет је у законској процедури у НСРС-у. Иако су нам конкурси за унапређења расписани по старом закону, изабрани смо по новом. Тиме је иначе веома компликована и дуга процедура скраћена за око 10 месеци чиме смо „зарадили” скоро годину и за то се ухватио „Кризни штаб”. Тачно је да је неколицина њих напредовала и по политичкој линији уз интервенције врхова тадашње власти, а за неке се тврди да их је директно изабрала Мира Марковић својим залагањем.  А када се то власт није мешала?

Самозвано „руководство” МФ са проф. Слободаном Апостолским и нарочито проф. Љубомиром Ерићем на челу почело је прави лов на вештице и „истрагу” чланова СПС-а и ЈУЛ-а међу својим колегама. Морам да апострофирам неразумљиву мржњу проф. Ерића према нама у његовој месијанској улози спасавања демократије и МФ коју је сам себи доделио, али тако да чак није ни знао да сам хирург, већ је тврдио да сам „лични педијатар деце породице Милошевић”! Зашто сте ово прећутали ауторе „Злочина и казне” један и два? Јел зато што сте тада тек слетели у Београд и прикључили се јуришницима на своје колеге?

Први пут у историји МФ су измењени услови за избор, односно потврђивање „политички” унапређених: уместо просте већине присутних, морали сте имати већину свих наставника, били они на седници или не, били они у земљи или не! И први пут је гласање обављено „тајно”, чак и за неспорне кандидате без приговора, али са листићима који су се бројали у Деканату данима од стране одабраних професора и чиновника (награђених дуплим дневницама) и без икакве контроле заинтересованих и Изборног већа! Резултати су објављени тек на следећем већу, недељама касније!

Над исходом бројања би се забезекнули и Њутн и Галилеј и Ајнштајн, јер су оборене и теорије вероватноће и релативитета! Иако је огроман број колега свих политичких провенијенција био изабран или унапређен по том закону, значи превремено, веће је изгласало неповерење и поништило избор само онима који су по сумњи „кризног штаба” били чланови СПС-а и ЈУЛ-а, односно „Стубови Милошевићевог злочиначког режима” као на пример ја и слични мени који председника Милошевића у животу нисмо ни срели ни видели осим на ТВ. То се нарочито односило на све актуелне директоре клиника. И то у складу са опет новим законом који је на предлог Гаше Кнежевића и Србијанке Турајлић противуставно примењен ретроактивно! Ја сам једини од свих професора прошао ту „лустрацију” и задржао звање, а све остале који су најурени је суд вратио назад на факултет, на велику срамоту тадашњег „руководства”.

Тешко се обрукало и тадашње руководство Стоматолошког факултета. Позивом са мобилног је дат отказ проф. др Љиљани Шћепановић, редовном професору са 1/3 рада на неодређено време јер „сви могу да предају физиологију на стоматологији осим жене оног комунисте и лопова из Тиршове”! Иако сам инсистирао да их тужи, моја супруга то није урадила да би мене заштитила од даљег експонирања у јавности. Касније је та иста проф. Шћепановић чак дванаест година провела на месту шефа катедре и директора Института за физиологију на МФ, сваки пут бирана тајним гласањем, исто као и ја за директора Тиршове!

Зато проф. Радовановићу немојте бар Ви никоме да причате о „Злочинима и казнама”, „демократским” револуцијама оствареним уз помоћ западних служби и стотина милиона долара! Уместо што се шетате по ТВ и новинама, саветујем Вам шетњу по парковима и пишите о Вашим путешествијима по пријатељским несврстаним земљама јер сте тамо провели много више времена него на матичном факултету! И немојте опет да нападате своје колеге јер добро знам колико искуства имате у томе! После једва преживљеног „демократског” прогона, као и моја породица, завршио сам у Грацу на трансплантацији срца. У искушењу сам да и ја напишем свој „Концерт…”!

Дечји хирург и дечји уролог, председник УО УДК у Тиршовој


Зоран Радовановић

НЕЗВАНИ ГОСТ

Д. Ш. самог себе без наводница означава као „лопова из Тиршове”. Претпостављам да је тај квалифи-катив стекао зато што је из 1990-их изашао са вероватно највреднијим некретнинама међу свим запосленима на Медицинском факултету


Реаговање на текст „Четврти (вероватно не и последњи) пут о ’Злочину и казни’”, „Политика”, 5. 3. 2021.

Крајем прошле године писах о малтретирању седам начелника ВМА због изреченог става о противепидемијској борби. Упоредих ћутњу која је пратила њихов прогон са немом реакцијом стручне јавности на избацивање са Медицинског факултета „12 великих професора” пре скоро 70 година. Истакох да је у оно револуционарно време било опасно јавно се оглашавати, али да данас више не мора да се повија глава.

Настала је полемика са председником Српског лекарског друштва (СЛД) проф. Радојем Чоловићем, нажалост махом сведена на питање одговорности за давне, уместо за актуелне догађаје. Сада се на ту размену мишљења на чудан начин надовезује проф. Душан Шћепановић (у даљем тексту Д. Ш.). Покушајмо да разумемо његове аргументе.

(Фото М. Спасојевић)

1. Он ми даје за право што пишем о давно минулим „срамним догађајима … када су само због политичке неподобности најурени корифеји медицине!” У следећој реченици ми, међутим, замера: „И оптужује без ваљаног разлога врхунског хирурга академика Чоловића за нечињење.” Треба ли рећи да је колега Чоловић у то време полазио у основну школу и да нико разуман не може да му пришије такву бесмислицу?

2. У свом првом тексту нисам помињао ни проф. Чоловића, ни СЛД, а касније сам указао на пасивност Друштва, што ни сам председник није оповргао, већ је покушао да нађе оправдање.

3. Д. Ш. ми пребацује што не спомињем „и трећи ’Злочин и казну’ на том истом МФ” (Медицинском факултету). Не схвата да сам садашњост упоредио са најмаркантнијим догађајем из прошлости, јер нисам писао хронологију МФ. И да јесам, не би постојао ниједан разлог да се, помињући угледне стручњаке, задржим на њему.

4. Он опасно манипулише именом проф. Чоловића импликујући да је овај синтагму „разбојници у белим мантилима” користио против Кризног штаба оформљеног после Милошевићевог пада. Истина је сасвим супротна: Чоловић се, заједно са новом влашћу, борио да руковођење СЛД-ом не преузме политичка групација мимо ДОС-а.

5. Измишљотина је да је у „чишћењу” чланова СПС и ЈУЛ 2002. године „учествовао и то облигантно проф. Радовановић!” Тих година обављао сам одговорне дужности као стално запослен на другом континенту.

6. Сматрам до комичности апсурдним питање зашто сам у свом тексту „прећутао” да један колега није знао да ли је Д. Ш. хирург или педијатар. Он по свој прилици има проблем перцепције своје умишљене грандиозности.

7. У исту категорију по бесмислености убрајам и питање: „Јел зато што сте тада тек слетели у Београд и прикључили се јуришницима на своје колеге?” Осим за време распуста, слетао сам два пута годишње само на по неколико дана о свом трошку, јер сам волонтерски држао скоро пола фонда теоретских часова из епидемиологије на енглеском језику (мада нисам био запослен на МФ).

8. Д. Ш. самог себе без наводница означава као „лопова из Тиршове”. Претпостављам да је тај квалификатив стекао зато што је из 1990-их изашао са вероватно највреднијим некретнинама међу свим запосленима на Медицинском факултету.

9. Није истина да је Д. Ш. „касније” (кад?) биран тајним гласањем „за директора Тиршове”. На тај положај довео га је у Милошевићево доба Раднички савет (!?), а 2000. лекари су, уз занемарљиве изузетке, плебисцитарно одбацили његову кандидатуру.

10. Мој опонент захтева да не причам о „’демократским’ револуцијама”, мада их у своја четири текста не помињем, али му оне служе да ме у отрцаном полицијском маниру повеже са „западним службама”.

11. Тешко је разумети његову мисао: „Уместо што се шетате по ТВ и новинама, саветујем Вам шетњу по парковима и пишите о Вашим путешествијама …”. Да шетам или да пишем? Теме бирам сам, па сам недавно постао и почасни члан НУНС-а, а ослобађам Д. Ш. обавезе да опсесивно прати моје текстове. У пензији је.

12. Измаштана је тврдња да сам другде провео „много више времена него на матичном факултету”. Чак и кад би било тако, у својој струци сам овде оставио много дубљи траг него Д. Ш. у својој области за цео радни век.

13. Ружна је инсинуација: „И немојте опет да нападате своје колеге …”. Једина истина је да се борим за професионалне вредности, због чега сам пре две године реизабран за председника Етичког комитета СЛД (због година сам захтевао да будем замењен).

14. Искрено ми је жао што је Д. Ш. завршио „у Грацу на трансплантацији срца”. Остаје му да преиспита да ли је био жртва „прогона” или генетике, стресног бављења политиком, спутаности да се стручно афирмише уз сјајне дечје урологе (Перовић, Крстић), гриже савести због вандалске девастације зграде Дечје клинике, као важног споменика културе итд.

Имајући у виду самопромоцију као мотив јављања Д. Ш., а посебно његов однос према реалности, размислићу да ли ћу настављати ову полемику.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији


Душан Шћепановић

ОДГОВОР ПОЗВАНОГ ГОСТА

Ја нисам и не могу да будем „незвани гост” у стручној и јавној дискусији која је везана за медицину јер сам професор МФ, али у инвалидској, не у старосној пензији!


Реаговање на текст „Незвани гост”, „Политика”, 11. 3. 2021.

1. Искључива намера и циљ мог текста је била да се упозна јавност и помогне проф. Радовановићу (З. Р.) да призна прогон колега на Медицинском факултету (МФ) 2002. И да као један од прогоњених укажем да и после тако срамних искустава из прошлости нисмо извукли поуке што потврђује понављање тих догађаја. После одговора З. Р. где ниједном речју то не осуђује већ се бави мојим ликом и делом видим да сам био потпуно у праву и плашим се да ће се поновити 1942, 1952. и 2002! Као лекар имам разумевања за његову заборавност и параноју примерену тим годинама, посебно у вези са страним службама што нисам рекао! Кад смо већ ту, З. Р. је најбољи адвокат НАТО-а јер тврди да је осиромашени уранијум нешкодљив? Да није можда хранљив и терапијски добар? О новцу из Будимпеште и ЦИА су писали Тим Маршал у „Игри сенки” и др., да је 120 милиона долара убачено у земљу у циљу промене власти и система, а не ја и зашто то погађа З. Р.?

Pixabay

2. Значи кад  неког прогоне „њихови” то је злочин, а кад прогоне „наши” то је „демократска револуција” у којој су „револуционари” из Кризног штаба (КШ) по клиникама и институтима нашим колегама директорима претили оружјем, везивањем за радијатор и шамарањем, бушили гуме на колима, избацивали из лекарских соба, забрањивали да оперишу, отпуштали им супруге, прогонили и шишали децу, а очеве партизане проглашавали ратним злочинцима! Знам имена и прогоњених и прогонитеља! И такви за З. Р.  нису разбојници у белим мантилима?

3. Лажи, личне увреде и стручне дисквалификације упућене мени су заиста срамне! Ја сам прозвао З. Р. због острашћености и неистина, али га нисам вређао нити нападао!

4. „Лопов” је био под наводима, а они који су покушали да насрну на моју част и поштење су завршили на суду, а неки касније и ухапшени! Нема ниједне пријаве против мене, али је било срамног медијског линча коме се сада прикључио и З. Р.!

5. Ја нисам и не могу да будем „незвани гост” у стручној и јавној дискусији која је везана за медицину јер сам професор МФ, али у инвалидској, не у старосној пензији! Мој морални, стручни и јавни ауторитет је беспрекоран осим код КШ и З. Р. чије пљување по колегама презирем! З. Р. нисам оспоравао струку, осим кад покуша да се баш у све меша и пита!

6. Не занима ме имовина З. Р. и колега са МФ јер је то нечасна работа, ствар домаћег васпитања и карактера. После оваквих лажи и увреда не верујем у његов морал, етику и честитост.

7. Тачно је да сам стекао некретнине 90-их! Нажалост смрћу оца и мајке наследивши као син јединац имовину генерала и правнице–директорке. Моја имовинска карта се налази у Агенцији за борбу против корупције (АБПК) и свако може да је види. Нека је стид и срам З. Р.!

8. Монструозно питање „да ли сам на трансплантацију отишао због стресног бављења политиком или генетике” је ниво лекара и председника Етичког комитета Српског лекарског друштва (ЕК СЛД)? Не, то је дно дна и случај пар екселанс баш за тај ЕК! Тада су ме директорка Републичког фонда здравственог осигурања (РФЗО) и Министар здравља (МЗ) пустили да умрем, иако се трансплантација срца није радила у Србији. У Грац сам отишао тек кад сам отплатио хипотеку и кредит са мафијашком каматом банкарима из Г17 и продао кућу.

9. Епидемиолог процењује стручност професора хирургије и директно вређа да сам стручно безначајан? Невероватно! Дипломирао сам са 9,20! Колики је просек З. Р.? Био сам најмлађи доктор наука, доцент и професор хирургије на МФ и из бивше СФРЈ један од само шест чланова Felow of Royal Collegue of Surgeons – British Association of Pediatric Surgeons (FRCS–BAPS). Енглези су „неуки” па су ме зато примили у елитно „Краљевско друштво дечјих хирурга”, а то су ми „средили” Слоба, Мира и СПС? Академик Сава Перовић је био мој учитељ. Откуд он у тексту? Имао сам највеће искуство  и врхунске резултате у хирургији тумора код деце! Нажалост само до 2005. Сви знају зашто осим злонамерних мрзитеља из Кризног штаба и  З. Р.!

10. За директора Универзитетске дечје клинике (УДК) сам изабран тајним гласањем од четири кандидата по Закону у 34. години. Још сам најмлађи у историји! Други пут сам изабран на јавном конкурсу, а тек трећи пут именован од владе 1997. уз претходну једногласну писмену подршку стручног борда. „Гласање” у УДК 2000. било је исто као и „гласање” на МФ 2002 – „револуционарно”! Лажови ми одмах прикаче Слобу.

Универзитетска дечја клиника у Тиршовој

11. Док се З. Р. шетао по свету, ја сам „девастирао” УДК градњом нових 5.000 метара квадратних: једини Дијагностички центар (ДЦ) за децу са три ултразвука, скенера и магнетном резонанцом, нова поликлиника, нова четири одељења, шест операционих сала, пет јединица интензивне неге, три дневне болнице, основао кардиохирургију, трансплантацију костне сржи, наставне базе дечје радиологије и анестезије, плац 8.000 метара квадратних за Тиршову 2, јурио лекове и храну за болесну децу за време рата и санкција! Све је то заиста „безначајно” и неподношљиво за З. Р и КШ! ’оће да цркну!

12. Коначно почиње градња Тиршове 2! Не слажем се са избором локације, али је најважније да се изгради и веома се радујем. Зашто није изграђена од 2001–2012?

13. По повратку из Граца сам направио три национална програма: Битку за бебе, Закон и организацију трансплантације и елаборат за Тиршову 2. „Безначајно” за бившег осуђеника на смрт.

14. Мора да је шала да се ДШ кога је СМИП од 1991. (36 година) слао широм света у дипломатске мисије и имао дипломатски пасош промовише преко З. Р.? Сретао сам и раније ефемерне и завидне људе тог типа који се нису остварили када је требало па то компензују у позној старости, али комплекси остају!

15. Нисам опсесиван, али З. Р. побија законе физике свакодневним појављивањем на више ТВ канала и новина истовремено! А тек сада као члан НУНС-а! Куку нама! Ко је бре тај Мр Ноубоди који пише овакве лажи о мени?  ЕНДЕ!

Дечји хирург и дечји уролог, председник УО УДК у Тиршовој


Зоран Радовановић

ГОСТ НАСИЛНИК

Тешко да постоји архитекта коме се лице не смрачи на само помињање Д. Ш., јер је, упркос забранама, уништио најрепрезентативнији споменик модерне српске архитектуре између два светска рата. Тај херостратски чин је легат по којем ће остати вечно упамћен


Реаговање на текст „Одговор позваног госта”, „Политика”, 16. 3. 2021.

У своја два јављања проф. Душан Шћепановић (Д. Ш.) показао је себи својствену агресивност, уз анегдотско одсуство критичности и самоувида. Бахато се умешао у полемику коју сам водио са једним колегом, како би наметнуо сасвим другу тему, покренуту да би себе приказао као жртву демократских промена на прелазу два века.

Држећи се опробаног приступа да је важно нападати, у свом првом допису Д. Ш. је изнео низ бесмислица на чију сам неоснованост по тачкама детаљно указао. Он и не покушава да их брани – једноставно их „заборавља” – али онда, да апсурд буде већи, на свој оригиналaн начин исказује дух Хипократове заклетве о поштовању учитеља речима: „Као лекар имам разумевања за његову заборавност и параноју примерену тим годинама.”

(Срђан Печеничић)

Д. Ш. се позива на „домаће васпитање”, али тај појам смешта у врло неуобичајен контекст, па пише: „Ја сам прозвао З. Р. због острашћености и неистина, али га нисам вређао нити нападао!” У својој срдитој немоћи да нађе упориште у чињеницама, он се разбацује изразима „пљување”, „нечасна работа”, „лажи”, „монструозно”, „злонамерни мрзитељи”, „’оће да цркну”, „Мр Ноубоди” итд.  Остаћу изнад тих трзаја отргнуте подсвести, а игнорисаћу и неразумљиве делове, рецимо да се „ДСС кога је СМИП од 1991. (36 година) слао широм света у дипломатске мисије и имао дипломатски пасош промовише преко З. Р.” (?!) Добро је дошао свако ко у тим и другим вербалним вратоломијама нађе траг не само финоће примерене универзитетском професору, већ зрнца елементарне истине и логике.

Када се хвали брзином свог напредовања, Д. Ш. не помиње да је рекордер по томе што је, вољом партије чија је ударна песница био, у звање доцента промовисан с позиције приправника, прескочивши искусне асистенте, који су га још подучавали и који су и тада и касније уживали већу репутацију од њега. Он се и реторички пита зашто нова зграда Дечје клинике, Тиршова 2, није изграђена 2001–2012, а не пада му на ум да су тада рекордном брзином надокнађивани заостаци настали неразумном политиком током претходне деценије.

Мој опонент се хвали: „Док се З. Р. шетао по свету, ја сам ’девастирао’ УДК (Универзитетску дечју клинику) градњом 5.000 метара квадратних”. Овде су наводници непотребни. Тешко да постоји архитекта коме се лице не смрачи на само помињање Д. Ш., јер је, упркос забранама, уништио најрепрезентативнији споменик модерне српске архитектуре између два светска рата. Тај херостратски чин је легат по којем ће остати вечно упамћен.

Д. Ш. се усуђује да напише: „З. Р. је најбољи адвокат НАТО-а јер тврди да је осиромашени уранијум нешкодљив? Да није можда хранљив и терапијски добар?” За терапијске ефекте уранијума може да пита зубаре који су га донедавно користили за повећање сјаја вештачких зуба, а за његову превентивну намену радиологе (заштита од икс и гама зрачења) и америчке војнике сабијене у тенкове изливене управо од осиромашеног уранијума.

Човек мора да буде или когнитивно оштећен или јако малициозан да би тако разумео моје изјаве. Увек сам говорио да је тај тешки метал по дефиницији токсичан и да је слабо радиоактиван, да је један од двадесетак најзаступљенијих елемената у Земљиној кори, да га сваког пролећа више бацимо вештачким ђубривом по нашим њивама него што нам је стигао с неба пре 22 године, итд. Подсећао сам и да се приликом пада теретног „боинга” на две вишеспратнице крај Амстердама у аеросол претворило више уранијума него током целог рата са НАТО-ом над Централном Србијом, а да су Холанђани проценили да за преживеле станаре не постоји никакав ризик!

Фото Пиксабеј

Упорно сам истицао поенте промакле демагозима заоденутим плаштом „патриотизма”: 1) НАТО агресија је злочин због побијених невиних људи; 2) Наша је срамота што још не знамо да ли је жртава било 750 или 3.500 и што њихова имена нису уклесана у камен; 3) Уништена нам је инфраструктура; 4) Загађена нам је животна средина (тужна је истина да се према њој односимо тако немарно да разлику у загађењу нисмо успели да документујемо)

Имам још довољно утицаја да обезбедим простор за опонентску дискусију са Д. Ш. у неком угледном научном часопису. Ја бих се позивао на општепозната научна сазнања, а он би развијао добро познату и срамну теорију завере. Подсећам га да би се брукао причом о наводној епидемији рака у Србији, јер свет располаже нашим званичним подацима из којих се види да је то једна наивна превара за домаће потребе. Ако није спреман на међународну бламажу, ред је да заћути. Нека размишља где је и како провео своје војничке дане.

Завршимо признањем самог Д. Ш.: „Нисам опсесиван, али З. Р. побија законе физике свакодневним појављивањем на више ТВ канала и новина истовремено.” Ако му се тако често јављам, јасно је да опсесивно премотава траке и враћа се на моје већ прочитане изјаве и чланке. То јесте разлог да се забрине за себе.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији


Душан Шћепановић

ШТА ЈЕ БИЛА ТЕМА ПОЛЕМИКЕ О „ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ”?

Херострат је запалио Артемидин храм у Ефесу 357. п. н. е. и уништио га, а ја сам 1990. затекао Универзитетску дечју клинику (УДК) у фази распадања и уништења која је прокишњавала и тонула, а деци падао плафон на главу! 


Реаговање на текст „Гост насилник”, „Политика”, 31. 3. 2021.

1. Који је био циљ проф. Радовановића (З. Р.) кад је написао текст „О злочину и казни 1,2…”, а потом у маниру индијанског поглавице „Хауг, ја сам рекао” не дозвољава да о његовим јавно изреченим ставовима било ко шта каже? Можда је З. Р непогрешив, а његове тврдње нису подложне оспоравању као да је римски папа? Каква болесна сујета, дупли стандарди (не)истине, острашћеност и месијанске представе о себи самом! Да ли З. Р. може да пише шта хоће и шири лажи о мени и да  ме вређа, а ја као „ударна партијска песница” који 40+ г нисам имао ниједну политичку функцију треба да ћутим? Не пада ми на памет!

2. Кад покушам да његове тврдње оспорим аргументима, он не дискутује о теми већ кидише да ме дисквалификује као личност у сваком погледу! О томе је Шопенхауер написао „Еристичку дијалектику” са 38 трикова (Берлин, 1831) којима се служе лукави и покварени људи кад немају аргументе, а хоће да су увек у праву: ако не можеш аргументима да побијеш став противника, нападни његову личност и дискредитуј га свим средствима; противникове тврдње стави у најшири контекст и избегни главну тезу коју не можеш да побијеш; директно изнервирај противника и натерај га да брани своју личност, а не своје тврдње; максимално карикирај тврдње противника и његову личност, без обзира на то да ли је то истина или лаж!

Pixabay

3. Чисто сумњам да је З. Р. читао Шопенхауера, али ми се ова четири трика „приказују” да их је управо применио на мени у нашој полемици. Кад јавно замерим З. Р. да је писао о прогону професора 1942. и 1952. што се десило пре 80 и 70 година и чега „се сећа” иако је био дете, а „не сећа се” истог само много већег и бестијалнијег из 2002. када је био професор Медицинског факултета (МФ), одмах добијем „сумњиву имовину”, „безначајни хирург”, „девастирао УДК”, „трансплантиран због политике”, „насилник” итд. Такво сећање за давне догађаје, а damnatio memoriae за скорашње се појављује код „усељења” проф. Алцхајмера. Предмет полемике је прогон колега којима су бедници из кризног штаба (КШ) гурали пиштољ у уста, другом шишали ћерке, трећем хтели да избаце сина из гимназије, а мени отпустили супругу! И З. Р. то не жели да осуди већ меша демократске промене са јуришом хорди ДОС-а и КШ на професоре МФ!

4. ДСС није бесмислица нити мој „когнитивни поремећај”, већ штампарска грешка: требало је да стоји ДСС коме је Министарство иностраних послова дало дипломатски пасош Д – 015936 за мисије по свету!

5. З. Р.. је у „аргументе” у нападу на мене укључио и служење војске (служио у Крагујевцу) и невиђену лаж да сам као „приправник” постао доцент (чак седам година сам био асистент, четири године у звању доктора наука)! Одувек сам био међу најбољима у генерацији, а нисам могао да „прескачем” учитеље јер су били 20 година старији од мене! Куку мени ако ми З. Р нађе и дневник из основне школе!

6. Херострат је запалио Артемидин храм у Ефесу 357. п. н. е. и уништио га, а ја сам 1990. затекао Универзитетску дечју клинику (УДК) у фази распадања и уништења која је прокишњавала и тонула, а деци падао плафон на главу! На хемодијализи су лежала хепатитис позитивна и негативна деца заједно, од опреме само рендген стар 20 година и неупотребљив ултразвук, операције се одвијале у подруму клинике где пролази канализација, а болесна деца и мајке „јахали” једни преко других на пренатрпаним одељењима! О томе је Александар Мандић снимио филм на РТС и скандализовао јавност у СФРЈ! Намрштени архитекти нису прстом мрднули деценијама! Али соле памет као и З. Р.. по систему „кућа гори, а баба се чешља” и стварају лажну дилему: болесна деца на које пада плафон или „споменик културе”? Као мој легат остају дијагностички центар, поликлиника, кардиохирургија, ЦТ, МР, шест операционих сала, пет интензивних нега, четири нових одељења, две наставне базе, итд. Заиста „херостратски”!

7. Од свих директора од оснивања УДК градили су је само велики проф. Матија Амброжић и „мали и безначајни” проф. Душан Шћепановић! З. Р. исто као и (по)бедници из КШ износи лажи да сам је девастирао, иако сам је проширио и обновио од темеља до крова и од ње направио европску клинику. За УДК сам донаторски обезбедио опрему од преко 10 милиона ДМ, а још 1991. је имала скенер (ЦТ) и 1995. магнетну резонанцу (МР) што је тада била мисаона именица за цео регион. Зашто су (по)бедници из КШ заменили ЦТ и МР тек 16 г после набавке? Зашто нису изградили Тиршову 2 од 2001–2012? Зашто су изгубили све судске процесе против фирми извођача радова и власника МР и оштетили УДК за преко 250. 000 евра? Зашто је ухапшен тадашњи председник УО УДК? З. Р. и свако други може да обиђе садашњу УДК и види филмове из 1990. па да упореди. Рад УДК технолошки, просторно и кадровски се три деценије заснива на раду мене као директора и мог тима, а не на „раду” КШ који је само окречио 3. спрат и урадио фасаду јер је било најважније направити своју приватну праксу у државној УДК!

8. Разболео сам се на Косову 1992. где сам био шеф свих лекарских екипа по указу владе када сам не штедећи себе ни здравствено ни стручно ни безбедносно добио тежак грип, а као последицу и миокардитис који ми је трајно оштетио срце! А  З. Р. као „експерт” за кардиологију и срчану слабост ми се руга на нивоу Клеопатре и видовите Зорке, иако сам више пута победио смрт. То је стил бедника из КШ који су 2006. звали моју децу и рекли им да сам умро у Грацу!

(Foto: Andrei_R/shutterstock.com )

9. Боље је завршити МФ за седам година оценом седам него са 9,20 и „Октобарском наградом”! Тако се постаје „експерт”, а овако „безначајан” професор хирургије који је оперисао најтеже аномалије и туморе код беба и деце! З. Р. и слични су се шеткали по свету, живот прате из публике и по потреби звижде јер никада нису били на бини и зато завиде и мрзе главне глумце!

10. З. Р. треба да се бави оним што зна, а то су „маск, хендс, спејс” и батали остали део медицине о којој нема појма. И да престане да искаче из ТВ и новина сваки дан! Док оспорава штетност муниције са осиромашеним уранијумом нека види шта ћемо са стотинама тона живе, пиралена и винила који одоше у „мутно Дунаво” од тих бомби.

11. З. Р. и слични би опет да лустрирају своје колеге, па чак и Бајагу и Бору Чорбу! Не плашим се за нас, али тешко Бајаги и Бори Чорби кад их такви до’вате!

12. Остављам З. Р. у његовој менталној временско- просторној црвоточини! Сад је заиста ЕНДЕ!

Дечји хирург и дечји уролог, председник УО УДК у Тиршовој

Изглед и претежна опрема текстова: Словенски вѣсник

(Visited 72 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *