Епископ Атанасије (Јевтић): БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ

Беседа је изговорена 25. марта/7. априла 1997. године у нашој Цркви у Дубровнику, на Храмовну Славу, поводом 120 година освећења Храма


Епископ ЗХП Атанасије (ЈЕВТИЋ), 1938-2021.

Драга браћо и сестре, драга децо.

Ево дана када Бог благовести спасење роду људскоме, Адамовске, грешноме, роду изгубљеноме – спасење свему свету, свој творевини Божијој, видљивој и невидљивој. У језику нашем Благовест је превод грчке речи „Јеванђеље“. „Ево шта је Јеванђеље“, каже Свети Григорије Палама, монах Светогорски и Архиепископ Солунски, а понавља са тим речима све претходне Свете Оце, све Апостоле, целокупно Јеванђеље Христово: „Јеванђеље Божије јесте долазак Сина Божијега и оваплоћење и очовечење Његово, и давање, онима који Му верују, вечног и бесконачног живота“.

На данашњи Празник, браћо и сестре, и драга децо, збива се најважнији догађај у историји света, можемо рећи важнији од стварања света, од оног првог стварања.

Данас је друго и коначно, есхатолошко, вечно стварање Божије. Данас Бог постаје Човек. Данас Творац постаје Своје Створење, да би Своје створење – човека, учинио Богом, Сином Божијим, братом Својим, сином Небескога Оца, у Духу Светоме, Животворноме Утешитељу. Зато је изабрана најчистија, најчеднија, најбоља од свих нас – Пресвета Дјева Марија. Богу посвећена од утробе мајке Своје, живот провела у Храму служећи Богу, и удостојила се, као крин усред трња, као најлепши цвет у калу ове земље, која је долина плача, да чује данас радосне вести: „Радуј се, Благодатна, Господ  је с Тобом!“ Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Радуј се, Пресрећна и Благословена,  јер, ево, Господ  је с Тобом, и онда – с родом људским. И на почетку је Господ био с нама, али у растојању, јер Адам је шетао у Рају и Адам је са Њим разговарао, али још није био Господ сједињен с нама у једно. Требало је да човек расте и узраста, да се тако усавршавајући се сједини с Богом, а он је окренуо путем ђавољег савета.

Ђаво је понудио човеку тобоже обожење: „Бићеш Бог ако поједеш тај плод од тог дрвета“. Лажно обећање, јер нема тога плода којим се може постати Бог. И што је још значајније: нема тога начина да се нешто узме, одвоји, отме од Бога, па да онда тако постанеш Бог. То је прва магија, тај ђаволов први покушај магијског „спасења“ човека, – то је ђаво предложио. „Лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44) – лажно је обожење предложио, кажу Светитељи. Али, је то човека заголицало.

А зашто га је заголицало, зашто је, наиван и још неискусан, повео се за тим предлогом? Зато што је човек и створен да постане једнак Богу, али једнак у љубави, у сарадњи, у загрљају вечне љубави и радости, вечне благодати са Богом, а не у отмици. Није Бог завидио човеку што ће постати раван Њему; за то га је и створио. Него је ђаво завидљивац дошао као шаптач, опадач, клеветник (дијаволос на грчком и значи: клеветник) и почео да му представља Бога као завидљивога, сујетнога. Као што су многи овога света, и владари и многи други, који су се наметали за спаситеља, били лажни спаситељи овога света и човека. Али, то је човека заголицало, јер га је такнуло у оно за шта је био створен. Лажни пут је, међутим, човек изабрао, а грех и зло јесте само обмана и превара – лажни пут.

У сваком греху, у свакој лажи има нека мала црта или делић истине или добра, али је то злоупотребљено и употребљено на зло. Јер, нема апсолутнога зла, нема апсолутнога греха. Све је добро што је Бог створио, али човек то добро злоупотребљава, а још пре њега ђаво; као нека болест, као рак који употребљава органски раст ћелија па их окреће против самих ћелија, или неке друге болести. Такво је зло и грех. Ђаво је навео човека и он изгуби то од Бога обећано, и у њега заложено вечно спасење, вечно обожење, вечно усиновљење Богу, богосиновство и богоизједначење у љубави. 

И долази, после низ векова и миленијума, Син Божији на данашњи дан! Данас Гаврил благовесник благовести Пресветој Богородици ту радост: да је Син Божији одлучио да постане Син Човечији, Бог да постане човек, да би човека учинио Богом и сином Божијим. И трепти Гаврил, Арханђео Првоврховни крај Престола Божијега, како да принесе ту вест Светој Дјеви Марији. Трепти и Пресвета Богомајка, Девојка чедна, која се заветовала Богу у трајном девичанству, и Бог је испоштовао Њен завет, па је остала Вечна Дјева. Али, и Она се чуди: „Како ће то бити да ја родим Сина Божијега, Спаситеља?“ – „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те“, вели Њој Арханђео (Лк. 1, 35). И Она онда, Чиста, честита душа, одмах изговара: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!“ (Лк. 1, 38)

То је данашњи Празник, и то је догађај Благовести. И то је прослава овога Храма, и Слава вас и свих нас, браћо и сестре и драга децо. Зато што Син Божији постаде Човек, постаде Богочовек. Како вели наш дивни песник Алекса Шантић у оној познатој песми: „Ми знамо судбу… Ми пут свој знамо – пут Богочовека“.

Наша је вера у Богочовека, наша је вера у Свету Тројицу, и зато се крстимо са три прста, и благосиљамо са три свеће. То је знак Свете Тројице, видљиви, светлосни, живи знак, и њиме благосиља сваки Епископ свој народ, а њиме и сваки хришћанин благосиља себе са три прста. Али један од Свете Тројице, Син Божији, постао је Човек и остао Бог, и Он је вечни Богочовек, и то су ове две свеће које приказују да је Он истовремено и Бог и Човек; и то су ова два прста која састављена држимо заједно. Овом руком, којом се благосиљамо у име Оца и Сина и Светога Духа, ми показујемо веру нашу, и ево свеће – то је чиме вас Владика благосиља.[1]

Хвала Богу и добрим људима што смо данас дошли овде да овај Празник прославимо, Празник Благовести, Празник спасења свега рода Адамова, сваког народа, сваког људског бића, све творевине Божије, свега света. Радост је наша покрај свих зала, у нама и око нас, покрај свих грехова и злодела, у нама и око нас.

Сваки је од нас, како је говорио велики Достојевски, „крив за све“, јер смо сви учествовали, улагали у грех старог Адама, нашег „сверодног“ родоначелника; и да смо били на његовом месту исто би мање-више поступили, као што се показује да поступамо мање-више у животу. Али је радост наша Благовест данашњег дана, и Празника, и догађаја: да је Бог дошао да спасе свет, и да има спасења овоме и оваквоме свету, јер има Спаситеља.

Зато увек будимо радосни, будимо надоносни, пуни наде. Очистимо зло из себе, грехе од себе и око себе, колико можемо. „Прво срце своје поправљајмо“, како је говорио један од нових Светитеља нашега времена, Старац Силуан Атонски, за кога је Владика Николај Жички рекао још 1938. године, када га је видео у Светој Гори: „Овај Божији човек је Светитељ“. Рекао је тај Старац Силуан да је свет као једна пирамида, на врху које је Бог, али кад човек хоће да поправи свет, онда свет личи на преврнуту пирамиду, па она тачка, онај врх, на који је постављена пирамида, то је наше срце; и ако наше срце исправимо, онда ће оно почети да зрачи и да се цела пирамида света препорађа и обнавља. Тако треба прво почети од себе, од свога срца, и онда ће и свет око нас бити бољи.

Нека би данашњи Празник обновио срца наша, осветио срца наша, као што је овај свети Храм освећен пре 120 година. Наши побожни, благочестиви преци, уз сарадњу ондашњих својих суседа, чији су потомци наши данашњи суседи, су овај Храм подигли и посветили га Благовештењу – „главнини нашег спасења“, како каже данашњи тропар. Та главнина је основни капитал, да употребимо ту страну реч, од кога је почело наше спасење. Син Божији постаде данас Син Дјевин. И зато Гаврил благовести, а и ми са њим: „Радуј се, Благодатна! Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Господ је с Тобом!“ И преко Тебе са нама, у свету и историји, и тако у Њему свет има спасење, јер има Спаситеља. То је вера наша, то је пут наш, то је будућност наша. Зато смо, понављам, и поред свих невоља и зала, нарочито ових последњих година, радосни и надоносни, пуни наде, јер је Господ са нама, и Мајка Божија је са нама.

Нека би овај Празник Благовести био благовест = блага и радосна вест спасења целоме свету, благовест сирочићима и сиротима, и сирочадима, и рањенима, и уцвељенима, и онеправдованима, и прогнанима, и избеглима, и свима који су жедни и гладни правде Божије и Царства Божијега, како вели Господ. А свако људско биће, браћо и сестре, жедно је правде Божије и Царства Божијега, али може да усмери своју жеђ на другу страну. Слободан је човек да ту жеђ покуша да утоли на неким другим изворима, да је загаси са неким другим средствима: неко знањем, неко богатством, неко отмицом, неко злочињењем. А да се никад не угаси та жеђ, доказ је онај десни разбојник крај Голготског крста Христова, који је био разбојник, али, кад је видео Господа како страда, препознао је у Њему Праведника и Спаситеља и није дао ономе разбојнику са леве стране, који је остао непокајан, да ружи Господа, него се Господу обратио молитвом: „Помени ме, Господе у Царству Твоме“! И онога часа је био у Рају: „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају“. (Лк. 23, 39-43)

Бог је зато дошао у свет да нас спасе; и нема тога греха, или тога пакла,од кога нас Бог не може спасити. Само да помогнемо себи, и немојмо очекивати од других; као што и дете ако не једе, ако се не креће, ако не учи, ако не плива, ако се не моли, неће моћи нико други да то уместо њега ради.

И да вам кажем да ја уобичавам, од како сам дошао у ове страдалне, распете крајеве, да говорим: „Неће Бог да помогне дембелима, ленштинама, и хвала Му“. Јер би онда било некорисно такве нас помагати. Треба помагати онима који хоће себи да помогну, и Бог то хоће. Јер неће Бог, као тиранин овог света, да се намеће. Бог није пропагандиста, Он не врши пропаганду, нити се намеће. Он је као тихи лахор, као овај пролећни ветар развигорац, и као сунчеви зраци, и као влага благе кише што отвара латице света, тако Бог хоће да отвори наше срце љубављу Својом. Хвала Му што није насилник, Који не верује у силу, и не делује као силан, иако је Свесилан и Свемоћан.

Зато човек треба да отвори своје срце, као што је Спаситељ рекао: „Ево Ме пред вратима свакога срца, и куцам; блажен је онај који отвори: Ући ћу, и вечераћу са њим“. Зато помозимо себи и немојмо очекивати само од другога и других. Потребно је да сви свима помажемо, нарочито ви свештеници, а још више ми Владике – одговорност је наша далеко већа. Таква је и одговорност оних који руководе народом. Али, тиме није укинута одговорност свакога од нас: да своје срце отварамо за добро, за Божије зраке љубави, за влагу топлоте Божије, за Божије куцање, за Божију вечну љубав. Зато нас је створио и зато нас неизмерно, неодступно, „непокајиво“ воли (Рим. 11, 29). Зато је Син Божији постао Човек.

Има ли веће радости од тога: да смо деца Божија у Христу, да смо деца Мајке Божије, сабраћа Христова, деца Небеског Оца! То је  благовест  данашњега Празника, и ту радост нико нам не може одузети, и ту слободу деце Божије нико нам не може погазити, ту наду будућности, ту светлост, ту радост, тај вечни живот, нико нам не може одузети.

Нека је срећан Празник Благовести, и Празник освећења овога светога Храма.

На крају, кад будемо резали славски колач, поздравиће вас изасланик Његове Светости Патријарха Павла, Преосвећени Владика Новосадско-Бачки Господин Иринеј. Ја вас сада поздрављам Празником Благовести, свесветским и свеспасоносним Празником, Празником све творевине Божије, свега рода људскога и још, додатно, Празником освећења звона Благовештењскога Храма у лијепоме Дубровнику. Бог вас благословио и Мајка Божија штитила и руководила. Амин, Боже дај!


 [1] Овде је Владика показивао трикирије и дикирије и руку са прстима састављеним: 3 испружена и спојена у знак Свете Тројице, и 2 савијена у знак Христа Бого-Човека.


Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Храм Св. Кирила и Методија у Малмеу

(Visited 209 times, 1 visits today)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *