1. А у Цркви која бјеше у Антиохији бијаху неки пророци и учитељи, и то: Варнава и Симеон звани Нигер, и Лукије Киринејац, и Манаин одгајен са Иродом четверовласником, и Савле.
2. А док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које сам их позвао.
3. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их.
4. А ови, послани од Духа Светога, сиђоше у Селевкију, и оданде отпловише на Кипар.
5. И стигавши у Саламину објављиваху ријеч Божију у синагогама јудејским; а имаху и Јована за прислужника.
6. А кад прођоше острво све до Пафа, нађоше некаквог врачара и лажног пророка, Јудејца, по имену Варисус,
7. Који бјеше с намјесником Сергијем Павлом, човјеком разборитим. Овај дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује ријеч Божију.
8. А Елима врачар, јер то значи име његово, противљаше им се гледајући да одврати намјесника од вјере.
9. А Савле, звани и Павле, испуњен Духом Светим, погледавши оштро на њега,
10. Рече: О, препуни сваког лукавства и сваке подмуклости, сине ђавољи, непријатељу сваке правде! Зар нећеш престати да квариш праве путеве Господње?
11. И сад ево руке Господње на те, и бићеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме. И одмах паде на њега мрак и тама, и пипајући наоколо тражаше водича.
12. Тада намјесник, кад видје шта би, повјерова, задивљен науком Господњом.
13. А када Павле и они са њим отпловише из Пафа, дођоше у Пергу Памфилијску; Јован пак одвојивши се од њих, врати се у Јерусалим.
14. А они отишавши из Перге, дођоше у Антиохију Писидијску, и ушавши у синагогу у дан суботни сједоше.
15. Послије пак читања Закона и Пророка старјешине синагоге послаше к њима говорећи: Људи браћо, ако имате ријеч утјехе за народ, говорите.
16. А Павле уставши махну руком и рече: Људи Израиљци и који се Бога бојите, чујте:
17. Бог народа овога Израиљскога изабра оце наше, и уздиже народ кад бијаху дошљаци у земљи египатској, и моћном руком изведе их из ње.
18. И за четрдесет година храњаше их у пустињи.
19. И затрвши седам народа у земљи ханаанској, раздијели им коцком земљу њихову.
20. И послије тога за четири стотине педесет година даде им судије до Самуила пророка.
21. И отада искаше цара, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човјека од кољена Венијаминова, за четрдесет година.
22. И уклонивши њега подиже им Давида за цара, коме и рече посвједочивши: Нађох Давида сина Јесејева, човјека по срцу мојему, који ће испунити сваку вољу моју.
23. Од његовог сјемена, по обећању, подиже Бог Израиљу Спаситеља Исуса,
24. Пошто пред његов долазак Јован проповиједаше крштење покајања свему народу Израиљеву.
25. И када Јован завршаваше подвиг свој, говораше: За кога ме ви сматрате, ја нисам тај, него ево иде за мном Онај коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући његовој.
26. Људи браћо, синови рода Авраамова, и који се међу вама боје Бога, вама се посла ријеч овога спасења.
27. Јер они што живе у Јерусалиму, и старјешине њихове, не познаше Овога, него осудивши га, испунише пророчке ријечи које се читају сваке суботе.
28. И не нашавши ни једне кривице смртне, молише Пилата да га погуби.
29. А кад свршише све што је писано за њега, скинуше га са дрвета и положише у гроб.
30. А Бог њега подиже из мртвих.
31. Он се јављаше у току више дана онима који узиђоше са њим из Галилеје у Јерусалим, који су сад свједоци његови пред народом.
32. И ми вам благовијестимо да је обећање, дато оцима, Бог испунио нама, дјеци њиховој, васкрснувши Исуса,
33. Као што је и написано у другом псалму: Син мој јеси ти, ја те данас родих.
34. А да васкрсе из мртвих Њега који се више неће вратити у трулежност овако је рекао: Даћу вам Светиње Давидове, вјерне.
35. Зато и на другоме мјесту говори: Нећеш дати да Светац твој види труљење.
36. Јер Давид, послуживши роду својему, по вољи Божијој умрије, и положише га код отаца његових, и видје труљење.
37. А Онај којега Бог подиже не видје трулежности.
38. Нека вам је, дакле, на знање, људи браћо, да се кроз Њега вама објављује опроштење гријехова.
39. И од свега, од чега се не могосте оправдати у Закону Мојсејеву, у Њему се оправдава сваки који вјерује.
40. Гледајте, дакле, да не дође на вас оно што је речено у Пророцима:
41. Видите, ви презирачи, и чудите се, и нестаните; јер ја дјелам дјело у дане ваше, дјело које нећете вјеровати ако вам ко буде казивао.
42. А кад они излажаху из синагоге јудејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи и у другу суботу говоре.
43. Када се пак скуп разиђе, многи од Јудејаца и побожних обраћеника пођоше за Павлом и Варнавом који им говораху и савјетоваху их да остану у благодати Божијој.
44. И у идућу суботу сабра се готово сав град да чује ријеч Божију.
45. А кад видјеше Јудејци толики народ, напунише се зависти, и успротивише се ријечима Павловијем противречећи и хулећи.
46. А Павле и Варанава смјело рекоше: Вама је најприје требало да се говори ријеч Божија; али пошто је одбацујете, и не сматрате себе достојнима вјечнога живота, ево обраћамо се незнабошцима.
47. Јер нам тако заповједи Господ: Поставих те за свјетлост незнабошцима, да будеш на спасење до краја земље.
48. А кад чуше незнабошци, радоваху се и слављаху ријеч Господњу, и повјероваше који бјеху назначени за живот вјечни.
49. И ријеч Господња се распростираше по свој околини.
50. А Јудејци подбунише побожне и угледне жене и градске прваке, те подигоше гоњење на Павла и Варнаву, и истјераше их из своје области.
51. Они пак отресоше на њих прах са ногу својих и дођоше у Иконију.
52. А ученици се испуњаваху радости и Духа Светога.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.