1. Сине мој, кад се подјемчиш за пријатеља својега, и даш руку своју туђинцу,
2. Везао си се ријечима уста својих, ухватио си се ријечима уста својих.
3. Зато учини тако, сине мој, и опрости се, јер си допао у руке ближњему својему; иди, припадни, и навали на ближњега својега.
4. Не дај сна очима својима, ни вјеђама својима дријема.
5. Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару.
6. Иди к мраву, љенивче, гледај путове његове, и омудрај.
7. Нема вођа ни управитеља ни господара;
8. И опет приправља љети себи храну, збира уз жетву пићу своју.
9. Докле ћеш, љенивче, лежати? кад ћеш устати од сна својега?
10. Док мало проспаваш, док мало продријемљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш,
11. Утом ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја као оружан човјек.
12. Човјек неваљао и нитков ходи са злијем устима;
13. Намигује очима, говори ногама, показује прстима;
14. Свака му је опачина у срцу, кује зло свагда, замеће свађу.
15. Зато ће уједанпут доћи погибао његова, часом ће се сатрти и неће бити лијека.
16. На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој:
17. Очи поносите, језик лажљив и руке које прољевају крв праву,
18. Срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло,
19. Лажан свједок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом.
20. Чувај, сине мој, заповијест оца својега, и не остављај науке матере своје.
21. Привежи их себи на срце засвагда, и спучи их себи око грла.
22. Куда год пођеш, водиће те; кад заспиш, чуваће те; кад се пробудиш, разговараће те;
23. Јер је заповијест жижак, и наука је видјело, и пут је животни карање које поучава;
24. Да те чувају од зле жене, од језика којим ласка жена туђа.
25. Не зажели у срцу свом љепоте њезине, и немој да те ухвати вјеђама својим.
26. Јер са жене курве спада човјек на комад хљеба, и жена пуста лови драгоцјену душу.
27. Хоће ли ко узети огња у њедра а хаљине да му се не упале?
28. Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже?
29. Тако бива ономе који иде к жени ближњега својега; неће бити без кривице ко је се год дотакне.
30. Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан;
31. Него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома својега.
32. Али ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју губи ко тако чини;
33. Муке и руга допада, и срамота се његова не може избрисати.
34. Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан освете;
35. Не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова давати.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.