1. Човјек који по карању остаје тврдоглав, уједанпут ће пропасти, да неће бити лијека.
2. Кад се умножавају праведници, весели се народ; а кад влада безбожник, уздише народ.
3. Ко љуби мудрост, весели оца својега; а ко се дружи с курвама, расипа своје добро.
4. Цар правдом подиже земљу; а ко узима мито, сатире је.
5. Ко ласка пријатељу својему, разапиње мрежу ногама његовијем.
6. У гријеху је зла човјека замка, а праведник пјева и весели се.
7. Праведник разумије парбу невољнијех, а безбожник не мари да зна.
8. Потсмјевачи распаљују град, а мудри утишавају гњев.
9. Мудар човјек кад се пре с лудијем, или се срдио или смијао, нема мира.
10. Крвопије мрзе на безазленога, а прави се брину за душу његову.
11. Сав гњев свој излива безумник, а мудри уставља га натраг.
12. Који кнез слуша лажне ријечи, све су му слуге безбожне.
13. Сиромах и који даје на добит сретају се; обојици Господ просвјетљује очи.
14. Који цар право суди сиромасима, његов ће пријесто стајати довијека.
15. Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју.
16. Кад се умножавају безбожници, умножавају се гријеси, а праведници ће видјети пропаст њихову.
17. Карај сина својега, и смириће те, и учиниће милину души твојој.
18. Кад нема утваре, расипа се народ; а ко држи закон, благо њему!
19. Ријечима се не поправља слуга, јер ако и разумије, опет не слуша.
20. Јеси ли видио човјека нагла у бесједи својој? више има надања од безумна него од њега.
21. Ако ко мази слугу од малена, он ће најпослије бити син.
22. Гњевљив човјек замеће свађу, и ко је напрасит, много гријеши.
23. Охолост понижује човјека, а ко је смјеран духом, добија славу.
24. Ко дијели с лупежем, мрзи на своју душу, чује проклетство и не проказује.
25. Страшив човјек меће себи замку; а ко се у Господа узда, биће у високом заклону.
26. Многи траже лице владаочево, али је од Господа суд свакоме.
27. Праведнима је мрзак неправедник, а безбожнику је мрзак ко право ходи.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.