1. Још рече Господ Мојсију у пољу Моавском на Јордану према Јерихону говорећи:
2. Заповједи синовима Израиљевијем нека даду од нашљедства својега Левитима градове, гдје ће живјети; и подграђа око градова подајте им,
3. Да у градовима живе, а у подграђима њиховијем да им стоји стока и имање њихово и све животиње њихове.
4. А подграђа која дате Левитима нека буду на тисућу лаката далеко од зидова градских унаоколо.
5. Зато измјерите иза свакога града на исток двије тисуће лаката, и на југ двије тисуће лаката, и на запад двије тисуће лаката, и на сјевер двије тисуће лаката, тако да град буде у сриједи. Толика нека буду подграђа њихова.
6. А од градова које дате Левитима одвојте шест градова за уточиште, да онамо утече ко би кога убио; и осим њих подајте им четрдесет и два града.
7. Свега градова, које ћете дати Левитима да буде четрдесет и осам градова, сваки са својим подграђем.
8. А тијех градова што ћете дати од нашљедства синова Израиљевијех, од онијех који имају више подајте више, а од онијех који имају мање подајте мање; сваки према нашљедству које ће имати нека да од својих градова Левитима.
9. Још рече Господ Мојсију говорећи:
10. Реци синовима Израиљевијем и кажи им: кад пријеђете преко Јордана у земљу Хананску,
11. Од градова који вам допадну одвојте градове за уточиште да у њих утече крвник који убије кога нехотице.
12. И ти ће вам градови бити уточишта од осветника, да не погине крвник докле не стане на суд пред збор.
13. И тако од тијех градова које дате шест градова биће вам уточишта.
14. Три така града подајте с ову страну Јордана, а три града подајте у земљи Хананској, ти градови нека буду уточишта.
15. Синовима Израиљевијем и дошљаку и странцу, који се бави међу њима, нека тијех шест градова буду уточишта, да утече у њих ко год убије кога нехотице.
16. Али ако гвожђем удари кога, те онај умре, крвник је, нека се погуби таки крвник.
17. И ако каменом из руке, од којега може човјек погинути, удари кога, те онај умре, крвник је, нека се погуби таки крвник.
18. Или ако дрветом из руке, од којега може човјек погинути, удари кога, те онај умре, крвник је, нека се погуби таки крвник.
19. Осветник нека погуби крвника; кад га удеси, нека га погуби.
20. Ако га из мржње тури, или се баци чим на њ навалице, те онај умре,
21. Или ако га из непријатељства удари руком, те онај умре, нека се погуби таки убојица, крвник је; осветник нека погуби тога крвника кад га удеси.
22. Ако ли га нехотице тури без непријатељства, или се баци на њ чим нехотице,
23. Или каменом од којега може човјек погинути, ако се баци на њ нехотице, те онај умре, а није му непријатељ, нити му тражи зла,
24. Тада да суди збор између убојице и осветника по овом закону.
25. И збор нека избави крвника из руке осветникове и врати га у уточиште његово, куда је утекао, и ондје нека остане докле не умре поглавар свештенички, који је помазан светим уљем.
26. Ако крвник како год изиде преко међе својега уточишта, у које је утекао,
27. И нађе га осветник преко међе уточишта његова, ако крвника убије осветник, неће бити крив за крв.
28. Јер у уточишту својем ваља да стоји докле не умре поглавар свештенички; па кад умре поглавар свештенички, онда треба да се врати крвник у земљу нашљедства својега.
29. Ово да вам је уредба за суђење од кољена до кољена по свијем становима вашим.
30. Ко би хтио погубити човјека, по свједоцима нека погуби крвника; али један свједок не може свједочити да се ко погуби.
31. Не узимајте откупа за крвника, који заслужи смрт, него нека се погуби.
32. Ни од онога не узимајте откупа који утече у уточиште, да би се вратио да живи у својој земљи прије него умре свештеник;
33. Да не бисте скврнили земљу у којој сте, јер крв она скврни земљу, а земља се не може очистити од крви која се пролије на њој друкчије него крвљу онога који је пролије.
34. Зато не скврните земље у којој наставате и у којој ја наставам, јер ја Господ наставам усред синова Израиљевијех.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.