1. А Јефтај од Галада бијаше храбар јунак, али син једне курве, с којом Галад роди Јефтаја.
2. Али Галаду и жена његова роди синова, па кад дорастоше синови те жене, отјераше Јефтаја рекавши му: нећеш имати нашљедства у дому оца нашега, јер си син друге жене.
3. Зато побјеже Јефтај од браће своје, и настани се у земљу Тову; и стекоше се к њему људи празнови, и иђаху с њим.
4. А послије некога времена завојштише синови Амонови на Израиља;
5. И кад завојштише синови Амонови на Израиља, отидоше старјешине Галадске да доведу Јефтаја из земље Това.
6. И рекоше Јефтају: ходи и буди нам војвода, да војујемо са синовима Амоновијем.
7. А Јефтај рече старјешинама Галадским: не мрзите ли ви на ме, и не истјерасте ли ме из дома оца мојега? Што сте дакле дошли к мени сада кад сте у невољи?
8. А старјешине Галадске рекоше Јефтају: зато смо сада дошли опет к теби да пођеш с нама и да војујеш са синовима Амоновијем и да нам будеш поглавар свјема који живимо у Галаду.
9. А Јефтај рече старјешинама Галадским: кад хоћете да ме одведете натраг да војујем са синовима Амоновијем, ако ми их да Господ, хоћу ли вам бити поглавар?
10. А старјешине Галадске рекоше Јефтају: Господ нека буде свједок међу нама, ако не учинимо како си казао.
11. Тада отиде Јефтај са старјешинама Галадским, и народ га постави поглаварем и војводом над собом: и Јефтај изговори пред Господом у Миспи све ријечи које бјеше рекао.
12. Потом посла Јефтај посланике к цару синова Амоновијех, и поручи: шта имаш ти са мном, те си дошао к мени да ратујеш по мојој земљи?
13. А цар синова Амоновијех рече посланицима Јефтајевим: што је узео Израиљ моју земљу кад дође из Мисира, од Арнона до Јавока и до Јордана; сада дакле врати ми је с миром.
14. Али Јефтај посла опет посланике к цару синова Амоновијех.
15. И поручи му: овако вели Јефтај: није узео Израиљ земље Моавске ни земље синова Амоновијех.
16. Него изашавши из Мисира пријеђе Израиљ преко пустиње до Црвенога Мора и дође до Кадиса.
17. И посла Израиљ посланике к цару Едомскому и рече: пусти да прођем кроз твоју земљу. Али не послуша цар Едомски. Посла такође к цару Моавскому; али ни он не хтје. И тако стаја Израиљ у Кадису.
18. Потом идући преко пустиње обиде земљу Едомску и земљу Моавску, и дошавши с Истока земљи Моавској стаде у око с ону страну Арнона; али не пријеђоше преко међе Моавске, јер Арнон бјеше међа Моавска.
19. Него посла Израиљ посланике к Сиону цару Аморејскому, цару Есевонскому, и рече му Израиљ: допусти нам да прођемо кроз твоју земљу до својега мјеста.
20. Али Сион не вјерова Израиљу да га пусти да пријеђе преко међе његове, него Сион скупи сав свој народ и стадоше у око у Јаси, и поби се с Израиљем.
21. А Господ Бог Израиљев предаде Сиона и сав народ његов у руке синовима Израиљевијем, те их побише; и задоби Израиљ сву земљу Амореја, који живљаху у оној земљи.
22. Задобише сву земљу Аморејску од Арнона до Јавока, и од пустиње до Јордана.
23. Тако је дакле Господ Бог Израиљев отјерао Амореје испред народа својега Израиља, па ти ли хоћеш да је земља њихова твоја?
24. Није ли твоје оно што ти да да је твоје Хемос бог твој? тако кога год Господ Бог наш отјера испред нас, онога је земља наша.
25. Или си ти по чем бољи од Валака сина Сефорова цара Моавскога? Је ли се он кад свађао с Израиљем? Је ли кад војевао с нама?
26. Израиљ живи у Есевону и у селима његовијем и у Ароиру и селима његовијем и по свијем градовима дуж Арнона три стотине година; зашто не отесте за толико времена.
27. И тако нијесам ја теби скривио, него ти мени чиниш зло ратујући на ме. Господ судија нек суди данас између синова Израиљевијех и синова Амоновијех.
28. Али цар синова Амоновијех не послуша ријечи које му поручи Јефтај.
29. И сиђе на Јефтаја дух Господњи, те прође кроз Галад и кроз Манасију, прође и Миспу Галадску, и од Миспе Галадске дође до синова Амоновијех.
30. И завјетова Јефтај завјет Господу и рече: ако ми даш синове Амонове у руке,
31. Што год изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу.
32. И тако дође Јефтај до синова Амоновијех да се бије с њима; и Господ му их даде у руке.
33. И поби их од Ароира па до Минита у двадесет градова и до равнице виноградске у боју врло великом; и синови Амонови бише покорени пред синовима Израиљевијем.
34. А кад се враћаше Јефтај кући својој у Миспу, гле, кћи његова изиде му на сусрет с бубњима и свиралама; она му бијаше јединица, и осим ње не имаше ни сина ни кћери.
35. Па кад је угледа, раздрије хаљине своје и рече: ах кћери моја! веле ли ме обори! ти си од онијех што ме цвијеле; јер сам отворио уста своја ка Господу и не могу порећи.
36. А она му рече: оче мој, кад си отворио уста своја ка Господу, учини ми, како је изашло из уста твојих, кад те је Господ осветио од непријатеља твојих, синова Амоновијех.
37. Још рече оцу својему: учини ми ово: остави ме до два мјесеца да отидем да се попнем на горе да оплачем своје дјевојаштво с другама својим.
38. А он јој рече: иди. И пусти је на два мјесеца, и она отиде с другама својим и оплакива дјевојаштво своје по горама.
39. А кад прођоше два мјесеца, врати се к оцу својему; и он сврши на њој завјет свој који бјеше завјетовао. А она не позна човјека. И поста обичај у Израиљу
40. Да од године до године иду кћери Израиљеве да плачу за кћерју Јефтаја од Галада, четири дана у години.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.