1. А кад Давид пријеђе мало преко врха, гле, Сива, момак Мефивостејев, срете га, са два магарца натоварена, на којима бјеше двјеста хљебова и сто гроздова сухих и сто груда смокава и мијех вина.
2. И рече цар Сиви: шта ће ти то? А Сива му рече: магарци су за чељад цареву, да јашу, а хљебови и воће да једу момци, а вино да пије ко се умори у пустињи.
3. А цар му рече: а гдје је син твога господара? Рече Сива цару: ено га, остао је у Јерусалиму, јер рече: данас ће ми дом Израиљев вратити царство оца мојега.
4. Тада рече цар Сиви: ево, твоје је све што је било Мефивостејево. А Сива рече: клањам ти се, да нађем милост пред тобом, царе господару!
5. И дође цар Давид до Ваурима; а гле, изиде оданде један од рода дома Саулова, по имену Симеј, син Гирин, и идући псоваше.
6. И бацаше се камењем на Давида и на слуге цара Давида, којему и с десне и с лијеве стране бијаше сав народ и сви јунаци.
7. А Симеј овако говораше псујући: одлази, одлази, крвопијо и зликовче!
8. Обрати Господ на тебе све крви дома Саулова, на чије си се мјесто зацарио, и предаде Господ царство у руке Авесалому сину твојему; ето те сада у твом злу, јер си крвопија.
9. Тада рече цару Ависај син Серујин: зашто да псује овај мртви пас цара господара мојега? Идем да му скинем главу.
10. Али цар рече: шта је вама до мене, синови Серујини? нека псује; јер му је Господ рекао: псуј Давида. Па ко смије казати: зашто тако чиниш?
11. Још рече Давид Ависају и свијем слугама својим: ето, мој син, који је изашао од бедара мојих, тражи душу моју, а како неће овај син Венијаминов? Оставите га нека псује, јер му је Господ заповједио.
12. Да ако Господ погледа на невољу моју, и врати ми Господ добро за псовку његову данашњу.
13. И тако Давид са својим људима иђаше својим путем; а Симеј иђаше покрај горе према њему једнако псујући и бацајући се камењем на њ, и подижући прах.
14. И дође цар и сав народ што бијаше с њим, уморни, и одморише се ондје.
15. А Авесалом и сав народ Израиљев дођоше у Јерусалим, и Ахитофел с њим.
16. А кад Хусај Архијанин пријатељ Давидов дође к Авесалому, рече Хусај Авесалому: да живи цар! да живи цар!
17. А Авесалом рече Хусају: така ли је љубав твоја према пријатељу твојему? зашто нијеси отишао с пријатељем својим?
18. А Хусај рече Авесалому: не; него кога је изабрао Господ и овај народ и сви Израиљци, његов ћу бити и код њега ћу остати.
19. Сврх тога, коме бих служио? еда ли не сину његову? како сам служио оцу твојему, тако ћу и теби.
20. А Авесалом рече Ахитофелу: свјетуј шта ћемо чинити.
21. А Ахитофел рече Авесалому: лези с иночама оца својега, које је оставио да му чувају кућу, па кад чује сав Израиљ како си се омразио с оцем својим, осилиће рука свјема који су с тобом.
22. Тада разапеше Авесалому шатор на крову, и Авесалом леже с иночама оца својега на видику свјему Израиљу.
23. И свјет који даваше Ахитофел у оно вријеме бијаше као да би ко Бога упитао; таки бијаше сваки свјет Ахитофелов и у Давида и у Авесалома.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.