Прва књига Мојсијева - Постање

50. Јаковљев погреб у Хеврону. Јосифова племенитост. Његова смрт.

1. Тада Јосиф паде на лице оцу својему, и плака над њим цјелујући га.

1 Мој._46:4, 2.Цар_13:14

2. И заповједи Јосиф слугама својим љекарима да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше мирисима Израиља.

2.Дн_16:14, Мт_26:12, Мк_16:1

3. И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба онијем које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана.

4.Мој_20:29, 5.Мој_34:8

4. А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновијем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците:

Јест_4:2

5. Отац ме је мој заклео говорећи: ево, ја ћу скоро умријети; у гробу мојем, који ископах у земљи Хананској, ондје ме погреби. Па сада да идем да погребем оца својега, а послије ћу опет доћи.

2.Дн_16:14, Иса_22:16, Мт_27:60

6. А Фараон му рече: иди, погреби оца својега како те је заклео.

7. И отиде Јосиф да погребе оца својега; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старјешине од дома његова и све старјешине од земље Мисирске,

8. А сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само дјецу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској.

9. И пође с њим и кола и коњика толико да бјеше војска врло велика.

10. А кад дођоше на гумно Атадово, које је с ону страну Јордана, плакаше ондје много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана.

1.Сам_31:13, Јов_2:13, Дап_8:2

11. А људи из оне земље, Хананејци, кад видјеше плач на гумну Атадову, рекоше: у великој су жалости Мисирци. Зато прозваше оно мјесто с ону страну Јордана жалост Мисирска.

12. И учинише му синови његови како им бјеше заповједио.

13. Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамрији.

1 Мој._23:16, 1 Мој._23:17, Дап_7:16

14. И погребавши оца својега врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који бијаху изашли с њим да погребу оца његова.

15. А браћа Јосифова видјећи гдје им отац умрије, рекоше: може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.

Јов_15:21

16. Зато поручише Јосифу: отац твој заповједи на смрти и рече:

17. Овако кажите Јосифу: молим те, опрости браћи својој безакоње и гријех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твојега. А Јосиф заплака се кад му то рекоше.

1 Мој._49:25, Приче_28:13

18. Послије дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: ево смо слуге твоје.

1 Мој._37:7, 1 Мој._37:10

19. А Јосиф им рече: не бојте се, зар сам ја мјесто Бога?

5.Мој_32:35, Рим_12:19, Јев_10:30

20. Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ.

1 Мој._45:5, 1 Мој._45:7, Псал_56:5, Иса_10:7, Дап_3:13

21. Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу дјецу. Тако их утјеши и ослободи.

1 Мој._47:12, Мт_5:44

22. Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца својега, и поживје сто и десет година.

23. И видје Јосиф синове Јефремове до трећега кољена; и синови Махира сина Манасијина родише се и одрастоше на кољенима Јосифовијем.

1 Мој._30:3, Јов_42:16

24. И рече Јосиф браћи својој: ја ћу скоро умријети; али ће вас зацијело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.

1 Мој._26:3, 1 Мој._48:21, 2.Мој_3:16, 4.Мој_11:12, Јев_11:22

25. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.

1 Мој._47:29, 2.Мој_13:19, Иса_24:32

26. Потом умрије Јосиф, а бјеше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.