1. Послије јавише Јосифу: ено, отац ти је болестан. А он поведе са собом два сина своја, Манасију и Јефрема.
2. И јавише Јакову и рекоше: ево син твој Јосиф иде к теби. А Израиљ се окријепи, те сједе на постељи својој.
3. И рече Јаков Јосифу: Бог свемогући јави се мени у Лузу у земљи Хананској, и благослови ме;
4. И рече ми: учинићу те да нарастеш и намножиш се; и учинићу од тебе мноштво народа, и даћу земљу ову сјемену твојему након тебе да је њихова довијека.
5. Сада дакле два сина твоја, што ти се родише у земљи Мисирској прије него дођох к теби у Мисир, моји су, Јефрем и Манасија као Рувим и Симеун нека буду моји.
6. А дјеца коју родиш послије њих, нека буду твоја и нека се по имену браће своје зову у нашљедству својем.
7. Јер кад се вратих из Падана, умрије ми Рахиља у земљи Хананској на путу, кад бјеше још мало до Ефрате; и погребох је на путу у Ефрату, а то је Витлејем.
8. А видјев Израиљ синове Јосифове, рече: ко су ови?
9. А Јосиф рече оцу својему: моји синови, које ми Бог даде овдје. А он рече: доведи их к мени, да их благословим.
10. А очи бјеху Израиљу отежале од старости, те не могаше добро видјети. А кад му их приведе, цијелива их и загрли.
11. И рече Израиљ Јосифу: нијесам мислио да ћу видјети лице твоје; а гле, Бог ми даде да видим и пород твој.
12. А Јосиф одмаче их од кољена његовијех и поклони се лицем до земље.
13. Па их узе Јосиф обојицу, Јефрема себи с десне стране а Израиљу с лијеве, Манасију пак себи с лијеве стране а Израиљу с десне; и тако их примаче к њему.
14. А Израиљ пружив десну руку своју метну је на главу Јефрему млађему, а лијеву на главу Манасији, тако намјестив руке навлаш, ако и јест Манасија био првенац.
15. И благослови Јосифа говорећи: Бог, којему су свагда угађали оци моји Аврам и Исак, Бог, који ме је хранио од како сам постао до данашњега дана,
16. Анђео, који ме је избављао од свакога зла, да благослови дјецу ову, и да се по мојему имену и по имену отаца мојих Аврама и Исака прозову, и да се као рибе намноже на земљи!
17. А Јосиф кад видје гдје отац метну десну руку своју на главу Јефрему, не би му мило, па ухвати за руку оца својега да је премјести с главе Јефремове на главу Манасијину.
18. И рече Јосиф оцу својему: не тако, оче; ово је првенац, метни десницу њему на главу.
19. Али отац његов не хтје, него рече: знам, сине, знам; и од њега ће постати народ, и он ће бити велик; али ће млађи брат његов бити већи од њега, и сјеме ће његово бити велико мноштво народа.
20. И благослови их у онај дан и рече: тобом ће Израиљ благосиљати говорећи: Бог да те учини као Јефрема и као Манасију. Тако постави Јефрема пред Манасију.
21. Послије рече Израиљ Јосифу: ево ја ћу скоро умријети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших.
22. И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.