Прва књига Мојсијева - Постање

42. Пут синова Јаковљевих у Мисир без Венијамина.

1. А Јаков видјећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: шта гледате један на другога?


Дап_7:12

2. И рече: ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.

1 Мој._43:8, Псал_33:18, Псал_118:17, Иса_38:1

3. И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.

4. А Венијамина брата Јосифова не пусти отац с браћом говорећи: да га не би задесило какво зло.

1 Мој._42:38

5. И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер бјеше глад у земљи Хананској.

1 Мој._12:10, 1 Мој._26:1, Дап_7:11

6. А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.

1 Мој._37:7, 1 Мој._41:41, 1 Мој._42:38

7. А Јосиф угледав браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: одакле сте дошли? А они рекоше: из земље Хананске, да купимо хране.

8. Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.

9. И опомену се Јосиф санова које је снио за њих; и рече им: ви сте уходе; дошли сте да видите гдје је земља слаба.

1 Мој._37:5, 1 Мој._37:9

10. А они му рекоше: нијесмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.

11. Сви смо синови једнога човјека, поштени људи, нигда нијесу слуге твоје биле уходе.

12. А он им рече: није истина, него сте дошли да видите гдје је земља слаба.

13. А они рекоше: нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једнога човјека у земљи Хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашега, а једнога нема више.

1 Мој._37:30, 1 Мој._44:20, Јер_31:15, Плач_5:7

14. А Јосиф им рече: кажем ја да сте ви уходе.

15. Него хоћу да се увјерим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође амо најмлађи брат ваш.

1 Мој._44:21, 1.Сам_1:26, 1.Сам_17:55

16. Пошљите једнога између себе нека доведе брата вашега, а ви ћете остати овдје у тамници, па ћу видјети је ли истина што говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон!

17. И затвори их у тамницу на три дана.

18. А трећи дан рече им Јосиф: ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:

3.Мој_25:43, Нем_5:15

19. Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.

20. Па онда доведите к мени најмлађега брата својега да се посвједоче ријечи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.

1 Мој._42:5, 1 Мој._43:3, 1 Мој._44:23

21. И рекоше један другом: доиста се огријешисмо о брата својега. јер видјесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.

Јов_36:8, Псал_107:17, Приче_5:22, Приче_11:21, Приче_21:13, Ос_5:15, Мт_7:2

22. А Рувим одговори им говорећи: нијесам ли вам говорио: немојте се гријешити о дијете? али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.

1 Мој._9:5, 1 Мој._37:21, 1.Цар_2:32, 2.Дн_24:22, Псал_9:12, Лк_11:50

23. А они не знадијаху да их Јосиф разумије, јер се с њим разговараху преко тумача.

24. А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узев између њих Симеуна веза га пред њима.

1 Мој._43:23, 1 Мој._43:30

25. И заповједи Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце што је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.

1 Мој._42:38

26. И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.

27. А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца својега у једној гостионици, видје новце своје озго у врећи.

1 Мој._43:21

28. И рече браћи својој: ја добих натраг новце своје, ево их у мојој вријећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другоме: што нам то учини Бог?

29. И дошавши к Јакову оцу својему у земљу Хананску, приповједише му све што им се догоди, говорећи:

30. Оштро говораше с нама човјек, који заповједа у оној земљи, и дочека нас као уходе.

1 Мој._42:7

31. А кад му рекосмо: ми смо поштени људи, нигда нијесмо били уходе;

32. Било нас је дванаест браће, синова оца нашега; једнога већ нема, а најмлађи је данас код оца нашега у земљи Хананској;

33. Рече нам човјек, који заповједа у оној земљи: овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једнога између себе оставите код мене, а што вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.

1 Мој._42:15, 1 Мој._42:19

34. Послије доведите к мени брата својега најмлађега, да се увјерим да нијесте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.

1 Мој._34:10

35. А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у вријећи бјеху у завежљају новци његови; и видјевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.

1 Мој._43:21

36. И рече им Јаков отац њихов: потрсте ми дјецу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.

1 Мој._43:14

37. А Рувим проговори и рече оцу својему: два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.

1 Мој._43:9

38. А он рече: неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили бисте ме стара с тугом у гроб.

1 Мој._37:33, 1 Мој._37:35, 1 Мој._42:13, 1 Мој._44:4, 1 Мој._44:28, 1 Мој._44:29, 1 Мој._44:31

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.