1. Праведник мре, и нико не мари; и побожни се људи узимају, а нико се не сјећа да се пред зло узима праведник;
2. Долази у мир и почива на постељи својој ко год ходи правијем путем.
3. А ви синови врачарини, роде курварски, који се курвате, приступите овамо.
4. Ким се ругате? на кога разваљујете уста и плазите језик? нијесте ли синови преступнички, сјеме лажно?
5. Који се упаљујете за луговима, под сваким зеленијем дрветом, кољете синове своје у потоцима, под врлетима каменијем.
6. Дио ти је међу глатким камењем поточним; то је, то је твој дио; њему љеваш наљев свој, приносиш дар; тијем ли ћу се умирити?
7. На гори високој и узвишеној мећеш постељу своју; и онамо излазиш да принесеш жртву.
8. И иза врата и иза довратака мећеш спомен свој; отступивши од мене откриваш се, и изашавши горе шириш одар свој, уговараш с њима, мила ти је постеља њихова, гдје угледаш мјесто.
9. Идеш к цару с уљем, с многим мирисима својим; шаљеш посланике своје далеко и понизујеш се до гроба.
10. Од даљнога пута свога уморна не кажеш: залуду. Налазиш живот руци својој, зато не сустајеш.
11. И од кога си се уплашила и кога си се побојала, те си слагала и нијеси се мене опомињала нити си марила? што ја мучах одавна, зато ли ме се не бојиш?
12. Ја ћу објавити твоју правду и твоја дјела; али ти неће помоћи.
13. Кад станеш викати, нека те избаве они које си сабрала; али ће их све вјетар однијети, и узеће их таштина. Али ко се у ме узда, наслиједиће земљу и добиће свету гору моју.
14. И рећи ће се: поравните, поравните, приправите пут, уклоните сметње с пута народа мојега.
15. Јер овако говори високи и узвишени, који живи у вјечности, којему је име свети: на висини и у светињи станујем и с онијем ко је скрушена срца и смјерна духа оживљујући дух смјернијех и оживљујући срце скрушенијех.
16. Јер се нећу једнако прети нити ћу се довијека гњевити, јер би ишчезнуо преда мном дух и душе које сам створио.
17. За безакоње лакомости његове разгњевих се, и ударих га, сакрих се и разгњевих се, јер одметнувши се отиде путем срца својега.
18. Видим путове његове, али ћу га исцијелити, водићу га и даћу опет утјеху њему и његовијем који туже.
19. Ја стварам плод уснама: мир, мир оному ко је далеко и ко је близу, вели Господ, и исцијелићу га.
20. А безбожници су као море усколебано, које се не може умирити и вода његова измеће нечистоту и блато.
21. Нема мира безбожницима, вели Бог мој.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.