1. Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
2. С охолости безбожникове муче се убоги; хватају се убоги пријеваром коју измишљају безбожници.
3. Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
4. Безбожник у обијести својој не мари за Господа: он не види. Нема Бога у мислима његовијем.
5. Свагда су путови његови криви; за судове твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
6. У срцу својем вели: нећу посрнути; зло неће доћи нигда.
7. Уста су му пуна неваљалијех ријечи, пријеваре и увреде, под језиком је његовијем мука и погибао.
8. Сједи у засједи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
9. Сједи у потаји као лав у пећини; сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши у мрежу своју.
10. Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
11. Каже у срцу своме: Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видјети нигда.
12. Устани Господе! дигни руку своју, не заборави невољнијех.
13. Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да ти нећеш видјети?
14. Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти ти си помоћник.
15. Сатри мишицу безбожноме и зломе, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16. Господ је цар свагда, довијека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17. Господе! ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18. Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човјека са земље.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.