1. Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мојему пригни ухо своје,
2. Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.
3. Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;
4. Али јој је пошљедак горак као пелен, оштар као мач с обје стране оштар.
5. Ноге јој слазе к смрти, до пакла допиру кораци њезини.
6. Да не би мјерио пута животнога, савијају се стазе њезине да не знаш.
7. Зато, дјецо, послушајте мене, и не отступајте од ријечи уста мојих.
8. Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њезине,
9. Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,
10. Да се не би туђинци наситили твојега блага и труд твој да не би био у туђој кући,
11. И да не ридаш на пошљедак, кад се строши месо твоје и тијело твоје,
12. И речеш: како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!
13. И не послушах гласа учитеља својих, и не пригнух уха својега к онима који ме учаху!
14. Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.
15. Пиј воду из својега студенца и што тече из твојега извора.
16. Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.
17. Имај их сам за се, а не туђин с тобом.
18. Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;
19. Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако.
20. А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио њедра туђој,
21. Кад су пред очима Господу путови свачији, и мјери све стазе његове?
22. Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа гријеха својих заплешће се;
23. Умријеће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.