1. Кад лијечим Израиља, тада се показује безакоње Јефремово и злоћа Самаријска; јер чине лаж, и лупеж улази, и напољу удара чета.
2. И не говоре у срцу свом да ја памтим свако безакоње њихово; сада стоје око њих дјела њихова, преда мном су.
3. Неваљалством својим веселе цара и лажима својим кнезове.
4. Сви чине прељубу; као пећ су коју ужари хљебар, који престане стражити кад замијеси тијесто па докле ускисне.
5. На дан цара нашега разбољеше се кнезови од мијеха вина, и он пружи руку своју потсмјевачима.
6. Јер на засједе своје управљају срце своје, које је као пећ; хљебар њихов спава цијелу ноћ, ујутру гори као пламен огњени.
7. Сви су као пећ угријани и прождиру своје судије; сви цареви њихови падају, ниједан између њих не виче к мени.
8. Јефрем се помијешао с народима; Јефрем је погача непреврнута.
9. Иностранци једу му силу, а он не зна; сиједе косе попадају га, а он не зна.
10. И поноситост Израиљева свједочи му у очи, али се не враћају ка Господу Богу својему нити га траже уза све то.
11. И Јефрем је као голуб, луд, безуман; зову Мисир, иду у Асирску.
12. Кад отиду, разапећу на њих мрежу своју, као птице небеске свући ћу их, караћу их како је казивано у збору њихову.
13. Тешко њима, јер зађоше од мене; погибао ће им бити, јер ме изневјерише; ја их искупих, а они говорише на ме лаж.
14. Нити ме призиваше из срца својега, него ридаше на одрима својим; жита и вина ради скупљајући се отступају од мене.
15. Кад их карах, укријепих им мишице; али они мислише зло на ме.
16. Враћају се, али не к вишњему, посташе као лук лажљив; кнезови ће њихови попадати од мача с обијести језика својега; то ће им бити потсмијех у земљи Мисирској.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.