1. Није ли човјек на војсци на земљи? а дани његови нијесу ли као дани надничарски?
2. Као што слуга уздише за сјеном и као што надничар чека да сврши,
3. Тако су мени дати у нашљедство мјесеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4. Кад легнем, говорим: кад ћу устати? и кад ће проћи ноћ? и ситим се преврћући се до сванућа.
5. Тијело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6. Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7. Опомени се да је мој живот вјетар, да око моје неће више видјети добра,
8. Нити ће ме видјети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9. Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10. Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати мјесто његово.
11. Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје.
12. Еда ли сам море или кит, те си намјестио стражу око мене?
13. Кад речем: потјешиће ме одар мој, постеља ће ми моја облакшати тужњаву,
14. Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15. Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16. Додијало ми је; нећу довијека живјети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17. Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ?
18. Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19. Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20. Згријешио сам; шта ћу ти чинити, о чувару људски? зашто си ме метнуо себи за биљегу, те сам себи на тегобу?
21. Зашто ми не опростиш гријех мој и не уклониш моје безакоње? јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.