1. Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
2. Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
3. Дај ми ко ће јамчити код тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
4. Јер си од њихова срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
5. Ко ласка пријатељима, његовијем ће синовима очи посахнути.
6. Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
7. Потамњело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сјен.
8. Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемјере.
9. Али ће се праведник држати својега пута, и ко је чистијех руку већма ће ојачати.
10. А ви вратите се свиколици и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
11. Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
12. Од ноћи начинише дан, и свијетлост је близу мрака.
13. Да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу простријети постељу себи.
14. Гробу вичем: ти си отац мој; црвима: ти си мати моја, ти си сестра моја.
15. И гдје је сада надање моје? моје надање ко ће видјети?
16. У гроб ће сићи, починуће са мном у гробу.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.