1. О да би раздро небеса и сишао, да се растопе горе од тебе,
2. Као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име твоје познаду непријатељи твоји и да народи дркћу од тебе.
3. Кад си чинио страхоте којима се не надасмо, ти си слазио, и горе се растапаху од тебе.
4. Откако је вијека не чу се, нити се ушима дозна, нити око видје Бога осим тебе да би тако учинио онима који га чекају.
5. Сретао си онога који се радује творећи правду; помињу те на путовима твојим; гле, ти си се разгњевио што гријешисмо; да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.
6. Али сви бијасмо као нечисто што, и сва наша правда као нечиста хаљина; зато опадосмо сви као лист, и безакоња наша као вјетар однесоше нас.
7. Никога не би да призива име твоје, да устане да се тебе држи, јер си сакрио лице своје од нас и растопио си нас безакоњем нашим.
8. Али сада, Господе, ти си наш отац; ми смо као, а ти си наш лончар, и сви смо дјело руку твојих.
9. Господе, не гњеви се веома, и не помињи довијека безакоња; ево, погледај; ми смо сви твој народ.
10. Градови светости твоје опустјеше; Сион опустје, Јерусалим поста пустош.
11. Дом наше светиње и наше красоте, у ком те славише оци наши, изгорје огњем, и све што нам бјеше драго потрвено је.
12. Хоћеш ли се на то уздржати, Господе, и мучати, и једнако нас мучити?
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.