1. Тада одговори Вилдад Сушанин и рече:
2. Докле ћеш тако говорити? и ријечи уста твојих докле ће бити као силан вјетар?
3. Еда ли Бог криво суди? или свемогући изврће правду?
4. Што су синови твоји згријешили њему, зато их је дао безакоњу њихову.
5. А ти да потражиш Бога и помолиш се свемогућему,
6. Ако си чист и прав, заиста ће се пренути за те и честит ће учинити праведан стан твој;
7. И почетак ће твој бити мален, а пошљедак ће ти бити врло велик.
8. Јер питај пређашњи нараштај, и настани да разбереш од отаца њиховијех;
9. Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сјен.
10. Неће ли те они научити? неће ли ти казати и из срца својега изнијети ријечи?
11. Ниче ли сита без влаге? расте ли рогоз без воде?
12. Док се још зелени, док се не покоси, суши се прије сваке траве.
13. Таке су стазе свијех који заборављају Бога, и надање лицемјерово пропада.
14. Његово се надање подлама и уздање је његово кућа паукова;
15. Наслони се на кућу своју, али она не стоји тврдо; ухвати се за њу, али се она не може одржати.
16. Зелени се на сунцу, и уврх врта његова пружају се огранци његови;
17. Жиле његове заплећу се код извора, и на мјесту камениту шири се;
18. Али кад се ишчупа из мјеста својега, оно га се одриче: нијесам те видјело.
19. Ето, то је радост од његова пута; а из праха ниче други.
20. Гле, Бог не одбацује доброга, али не прихвата за руку зликовца.
21. Још ће напунити уста твоја смијеха и усне твоје попијевања.
22. Ненавидници твоји обући ће се у срамоту, и шатора безбожничкога неће бити.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.