1. Зато, оставивши почетничку науку о Христу, похитајмо ка савршенству; и немојмо изнова постављати темељ покајања од мртвих дјела, и вјере у Бога,
2. И науке о крштавањима, и о полагању руку, и о васкрсењу мртвих, и о суду вјечноме.
3. И ово ћемо учинити, ако Бог допусти.
4. Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога,
5. И окусили добру ријеч Божију, и силе будућега вијека,
6. Па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега.
7. Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога;
8. А која рађа трње и коров, не ваља и није далеко од проклетства, а њезин је крај: у ватру!
9. Али што се вас тиче, љубљени, иако овако говоримо, убијеђени смо да ствари стоје боље и да воде спасењу.
10. Јер Бог није неправедан па да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте за Име његово, послуживши и служећи светима.
11. А желимо да сваки од вас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја.
12. Да не будете лијени, него да подражавате оне који вјером и истрајношћу насљеђују обећања.
13. Јер кад Бог даде обећање Аврааму, немајући ни у кога већега да се закуне, закле се самим собом,
14. Говорећи: Заиста ћу те богато благословити и обилно те умножити.
15. И тако Авраам стрпљиво чекајући дочека обећање.
16. Јер се људи заклињу већим од себе, и сваком њиховом препирању завршетак је заклетва као јемство.
17. Зато и Бог, желећи да насљедницима обећања што поузданије покаже неизмјенивост своје одлуке, послужи се заклетвом,
18. Да бисмо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама;
19. Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе,
20. Гдје као претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавијек по чину Мелхиседекову.