2. Слушао сам много таких ствари; сви сте досадни тјешиоци.
3. Хоће ли бити крај празнијем ријечима? или шта те тјера да тако одговараш?
4. И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом мјесту, гомилати на вас ријечи и махати главом на вас,
5. Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих облакшало би бол ваш.
6. Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7. А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8. Навукао си на ме мрштине за свједочанство; и моја мрша подиже се на ме, и свједочи ми у очи.
9. Гњев његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сијева очима својима на ме.
10. Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11. Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12. Бијах миран и затр ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за биљегу.
13. Опколише ме његови стријелци, цијепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14. Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15. Сашио сам костријет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16. Лице је моје подбуло од плача, на вјеђама је мојим смртни сјен;
17. Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18. Земљо, не криј крви што сам пролио, и нека нема мјеста викању мојему.
19. И сада ето је на небу свједок мој, свједок је мој на висини.
20. Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21. О да би се човјек могао правдати с Богом, као син човјечији с пријатељем својим!
22. Јер године избројене навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.