1. А у оно вријеме кад суђаху судије би глад у земљи; и један човјек из Витлејема Јудина отиде да живи као дошљак у земљи Моавској са женом својом и са два сина своја.
2. А име тому човјеку бјеше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његовијех Малон и Хелеон; и бијаху Ефраћани, из Витлејема Јудина; и дођоше у земљу Моавску и настанише се онде.
3. Потом умрије Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја.
4. Они се оженише Моавкама; Једној бјеше име Орфа а другој Рута; и онде стајаху до десет година.
5. Потом умријеше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина својега и без мужа свог.
6. Тада се она подиже са снахама својим да се врати из земље Моавске, јер чу у земљи моавској да је Господ походио народ свој давши им хљеба.
7. И изиде из мјеста где бјеше, и обје снахе њене с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.
8. Тада рече Нојемина објема снахама својима: Идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.
9. Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа својега. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,
10. И рекоше јој: не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.
11. А Нојемина им рече: идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?
12. Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарјела и нијесам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,
13. Зар ћете их ви чекати док одрасту? Зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.
14. Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.
15. А она јој рече: Ето, јетрва се твоја вратила к народу свом и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.
16. Али Рута рече: немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.
17. Гдје ти умријеш, умријећу и ја, и ондје ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.
18. А она кад видје да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.
19. Тако идоше обје док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: је ли то Нојемина?
20. А она им говораше: не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе Свемогући.
21. Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и Свемогући ме уцвијели.
22. Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њезина, вративши се из земље Моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.