1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему.
2. Примите нас; никога не увредисмо, никога не оштетисмо, никога не оглобисмо.
3. Не говорим ради осуде, јер сам раније рекао да сте у срцима нашим, да би заједно умрли и заједно живјели.
4. Много се уздам у вас, много се поносим вама, препун сам утјехе, изобилујем радошћу поред свију невоља наших.
5. Јер и када дођосмо у Македонију, никаква покоја није имало тијело наше, него у свему бијасмо у невољи: споља борбе, изнутра страховања.
6. Али Бог, који тјеши понижене, утјеши нас доласком Титовим;
7. А не само доласком његовим, него и утјехом којом се он утјеши због вас, казујући нам вашу чежњу, ваше јадиковање, ваше ревновање за мене, тако да се још више обрадовах.
8. Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас.
9. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас.
10. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт.
11. Јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари.
12. Ако вам, дакле, и писах, то не због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже старање ваше међу вама које имате за нас пред Богом.
13. Зато се утјешисмо. А уз нашу утјеху још се више обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов.
14. Јер ако сам му се нешто за вас похвалио, нисам се постидио; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша пред Титом би истинита.
15. И срце је његово још пуније љубави према вама кад се сјети послушности свију вас како га са страхом и трепетом примисте.
16. Радујем се, што се у свему смијем ослонити на вас.