1. Опет видјех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе онијех којима се чини неправда, и немају ко би их потјешио ни снаге да се избави из руку онијех који им чине неправду; немају никога да их потјеши.
2. Зато хвалих мртве који већ помријеше више него живе који још живе.
3. Али је бољи и од једнијех и од других онај који још није постао, који није видио зла што бива под сунцем.
4. Јер видјех сваки труд и свако добро дјело да од њега бива завист човјеку од ближњега његова. И то је таштина и мука духу.
5. Безумник склапа руке своје, и једе своје тијело.
6. Боља је једна грст у миру него обје грсти с трудом и муком у духу.
7. Опет видјех таштину под сунцем:
8. Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његову, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: за кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.
9. Боље је двојици него једному, јер имају добру добит од свога труда.
10. Јер ако један падне, други ће подигнути друга својега; а тешко једному! ако падне, нема другога да га подигне.
11. Јоште ако двојица спавају заједно, грије један другога; а један како ће се згријати?
12. И ако би ко надјачао једнога, двојица ће му одољети; и трострука врвца не кида се лако.
13. Боље је дијете убого а мудро него цар стар а безуман, који се већ не зна поучити.
14. Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.
15. Видјех све живе који ходе под сунцем гдје пристају за дјететом другим, који ће ступити на његово мјесто.
16. Нема краја народу који бијаше пред њим, а који послије настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.