1. А ученицима својим говораше: Човјек неки бијаше богат и имаше управитеља, а овај би оклеветан код њега, да му расипа имање.
2. И дозвавши га рече му: Шта то чујем за тебе? Положи рачун како си управљао домом, јер више не можеш њиме управљати.
3. А управитељ дома рече у себи: Шта да радим, јер господар мој одузима од мене управу? Копати не могу, просити стидим се.
4. Знам шта ћу радити да би ме примили у домове своје кад ми се одузме управљање.
5. И дозвавши редом дужнике господара својега, рече првоме: Колико ти дугујеш господару мојему?
6. А он рече: Сто мјера уља. И рече му: Узми признаницу своју и сједи те брзо напиши педесет.
7. Потом рече другоме: А ти, колико дугујеш? А он рече: Сто врећа пшенице. И рече му: Узми признаницу своју и напиши осамдесет.
8. И похвали господар неправедног управитеља што вјешто учини; јер су синови овога вијека вјештији од синова свјетлости у своме нараштају.
9. И ја вама кажем: Начините себи пријатеље богатством неправедним да би вас кад осиромашите примили у вјечна обиталишта.
10. Који је вјеран у најмањем и у многом је вјеран; и ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан.
11. Ако, дакле, у неправедном богатству вјерни не бисте, ко ће вам повјерити истинско?
12. И ако у туђем не бисте вјерни, ко ће вам дати ваше?
13. Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзити а другога вољети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.
14. А ово све слушаху и фарисеји, који бијаху среброљупци, и ругаху му се.
15. И рече им: Ви сте они који се правите праведни пред људима, али Бог зна срца ваша; јер што је у људи високо, гадост је пред Богом.
16. Закон и Пророци су до Јована; од тада се Царство Божије благовијести, и сваки се труди да уђе у њега.
17. А лакше је небу и земљи проћи неголи једној цртици из Закона пропасти.
18. Сваки који отпушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и сваки који се жени распуштеницом, прељубу чини.
19. Човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан.
20. А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав,
21. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов.
22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га.
23. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову.
24. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену.
25. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш.
26. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе.
27. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега;
28. Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења.
29. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.
30. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих покајаће се.
31. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.