1. Године које умрије цар Озија видјех Господа гдје сједи на пријестолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву.
2. Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двјема заклањаше лице своје и двјема заклањаше ноге своје, а двјема лећаше.
3. И викаху један другоме говорећи: свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.
4. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима.
5. И рекох: јаох мени! погибох, јер сам човјек нечистијех усана, и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима.
6. А један од серафима долетје к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клијештима,
7. И дотаче се уста мојих, и рече: ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се.
8. Потом чух глас Господњи гдје рече: кога ћу послати? и ко ће нам ићи? А ја рекох: ево мене, пошљи мене.
9. А он рече: иди, и реци томе народу: слушајте али нећете разумјети, гледајте али нећете познати.
10. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не видје очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле.
11. А ја рекох: докле Господе? А он рече: докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвијем не опусти,
12. И докле Господ оправи далеко људе и буде сама пустош у земљи.
13. Али ће још бити у њој десетина, па ће се и она затрти; али као храст или бријест којима и кад збаце лишће остаје стабло, тако ће свето сјеме бити њезино стабло.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.