1. Да, сребро има жице, и злато има мјесто гдје се топи.
2. Гвожђе се вади из праха, и из камена се топи мјед.
3. Мраку поставља међу, и све истражује човјек до краја, и камење у тами и у сјену смртном.
4. Ријека навре с мјеста својега да јој нико не може приступити; али се одбије и одлази трудом човјечјим.
5. Из земље излази хљеб, и под њом је друго, као огањ.
6. У камену је њезину мјесто сафиру, а ондје је прах златни.
7. Те стазе не зна птица, нити је видје око крагујево;
8. Не угази је младо звијерје, нити њом прође лав.
9. На кремен диже руку своју; превраћа горе из дна.
10. Из стијене изводи потоке, и свашта драгоцјено види му око.
11. Уставља ријеке да не теку, и што је сакривено износи на видјело.
12. Али мудрост гдје се налази? и гдје је мјесто разуму?
13. Не зна јој човјек цијене, нити се находи у земљи живијех.
14. Бездана вели: није у мени; и море вели: није код мене.
15. Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измјерити у промјену за њу.
16. Не може се цијенити златом Офирским, ни драгим онихом ни сафиром.
17. Не може се изједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може промијенити за закладе златне.
18. Од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драгом камењу.
19. Не може се с њом изједначити топаз Етиопски, нити се може цијенити чистијем златом.
20. Откуда дакле долази мудрост? и гдје је мјесто разуму?
21. Сакривена је од очију свакога живога, и од птица небеских заклоњена.
22. Погибао и смрт говоре: ушима својима чусмо славу њезину.
23. Бог зна пут њезин, и познаје мјесто њезино.
24. Јер гледа до крајева земаљских и види све што је под свијем небом.
25. Кад даваше вјетру тежину, и мјераше воду мјером,
26. Кад постављаше закон дажду и пут муњи громовној.
27. Још је онда видје и огласи је, уреди је и претражи је.
28. А човјеку рече: гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јест разум.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.