1. И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и свакоме у врећу метни озго новце његове.
2. И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.
3. А ујутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.
4. А кад изађоше из мјеста и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом: устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш реци им: зашто враћате зло за добро?
5. Није ли то чаша из које пије мој господар? и неће ли по њој зацијело познати какви сте? зло сте радили што сте то учинили.
6. И он их стиже, и рече им тако.
7. А они му рекоше: зашто говориш, господару, таке ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!
8. Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?
9. У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мојему.
10. А он рече: нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали нећете бити криви.
11. И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.
12. А он стаде тражити почев од најстаријега, и кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.
13. Тада раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца вратише се у град.
14. И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.
15. А Јосиф им рече: шта сте то учинили? зар нијесте знали да човјек као што сам ја може зацијело дознати?
16. Тада рече Јуда: шта да ти речемо, господару? шта да говоримо? како ли да се правдамо? Бог је открио злочинство твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.
17. А Јосиф рече: Боже сачувај! нећу ја то; у кога се нашла чаша он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.
18. Али Јуда приступив к њему рече: чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, и нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.
19. Господар мој запита слуге своје говорећи: имате ли оца или брата?
20. А ми рекосмо господару својему: имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умро, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.
21. А ти рече слугама својим: доведите ми га да га видим својим очима.
22. И рекосмо господару својему: неће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.
23. А ти рече слугама својим: ако не дође с вама брат ваш најмлађи, нећете више видјети лица мојега.
24. А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.
25. Послије рече нам отац: идите опет, купите нам хране.
26. А ми рекосмо: не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека, ако не буде с нама брат наш најмлађи.
27. А слуга твој, отац мој, рече нам: знате да ми је жена родила два сина.
28. И један од њих отиде од мене, и рекох: зацијело га је раскинула звјерка; и до сада га не видјех.
29. Ако и овога одведете од мене и задеси га како зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.
30. Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,
31. Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.
32. А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав: ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.
33. Зато нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему а дијете нека иде с браћом својом.
34. Јер како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.