Матија Бећковић: БЕЋАРАЦ

Могло би се десити да Хрватска пре усвоји закон о ћирилици него Србија у којој је тај закон већ годинама чамио закључан у некој ладици, да бисмо на крају чули питање шта ће нам поред толиких закона још и закон о ћирилици


Матија БЕЋКОВИЋ

У ЈЕКУ расправа о закону о ћирилици и серије текстова које објављује ваш лист о ћириличком писму – ћирилица је с неочекиване стране добила једно значајно признање које је салвама одушевљења и одобравања дочекано не само у Србији него и у такозваном региону. Кад би пропозиције дозвољавале, то признање би без сумње било овенчано златном плакетом за колективни подвиг у традиционалној анкети „Вечерњих новости“ „Најплеменитији подвиг године“.

Упућенији читалац се већ досетио о каквом признању је реч. Наиме, обожаваоци непрежаљеног кантаутора Ђорђа Балашевића окупили су се усред Загреба и на Илици, главној улици главног града Хрватске, крупним ћириличким словима исписали ни мање ни више него реч бећарац. Сви смо свесни да такав гест увелико превазилази уобичајену посмртну почаст омиљеном певачу. Споредна су питања и ко је на ту идеју дошао и ко је ту реч изабрао и ко је исписао и да ли је то дело једног или више аутора.

И даље се нагађа ко је то дозволио. Још се не зна ни ко је коме попустио ни да ли су Срби били у обезбеђењу ни да ли би било паметније да су се одлучили за компромисно решење и уместо бећарац написали бечарац. Захваљујући неодољивом шарму Ђорђа Балашевића десило се оно чему се нико није надао ни веровао да се може десити. Да чудо буде веће, све се одиграло без потезања шмркова и извођења коњице. Није битно ни колико је та реч опстала на том месту, камере су је овековечиле и она је тиме ту заувек остала. Било како било – реч је пала, црно на бело.

Илустрација: Тошо Борковић

Свако ко се мало боље разуме у великосрпску хегемонију, зна да Срби освајања увек почињу са неком што безначајнијом речју, а онда се на ту реч позивају и крену да све што стигну исписују ћирилицом. Даш им једну реч, а они навале са свих тридесет слова. Зато увек треба водити рачуна да ствар не измакне контроли, па да једног дана дочекамо да неко ћирилицом пише шта му падне напамет. Рецимо – Никола Тесла, Плитвичка језера, Лика, Книн, Глина, Петриња…

Ни најугледнији космополити у најгледанијим емисијама ни најцењенији колумнисти у најчитанијим медијима ни ботови ни твитераши ни остали активисти на друштвеним мрежама нису штедели речи хвале за тај гест који је и милионска публика на малим екранима могла да види својим очима и увери се да то није ни лажна вест ни гласина, него жива истина. Нико није пропустио да истакне колики је то цивилизацијски помак не само за Балкан него и читав мирољубиви свет.

Свака реч исписана ћирилицом можда је мали корак за ћирилицу, али је велики за бећарац и љубав међу балканским народима.

Еуфорија коју је реч бећарац исписана ћирилицом усред Загреба изазвала била је равна Прогласу о уједињењу 1918. године и потписивању Бечког договора о језику 1850. године који су и Вук и Даничић потписали латиницом. Не може се претерати у похвалама на рачун хрватских власти које су то дозволиле, мада би у духу помирења било пожељније да је реч бећарац преведена и исписана латиницом како би млађи нараштаји и добронамерни пролазници могли одгонетнути шта пише.

После свега, није нереално очекивати да чак и српске власти охрабрене хрватском несебичном храброшћу, учине сличан уступак и испишу неку реч ћирилицом ако не на Теразијама или у Улици српских владара, а оно на неком скровитом месту. Овако, како су кренули са бећарцем, могло би се десити да Хрватска пре усвоји закон о ћирилици него Србија у којој је тај закон већ годинама чамио закључан у некој ладици, да бисмо на крају чули питање шта ће нам поред толиких закона још и закон о ћирилици.

Карикатура Миланка Каличанина

Од бећарца исписаног ћирилицом нема бољег доказа да ћирилица није угрожена.

Да је угрожена не би претрајала од Ћирила и Методија до бећарца.

Мало ко зна, а још мање верује, да више света пише ћирилицом него латиницом. Ћирилица троши мање мастила од латинице. Да је зависила од Срба, ћирилице одавно не би било. Овако разочарао их је и Бил Гејтс. Надали су се да ће ћирилица бити технолошки превазиђена. Али кад је смислио програм за кинески и арапски, ћирилица му је била најмањи проблем. Да је зависила од Срба ћирилице одавно не би било. Али ћирилица не зависи од Срба него Срби од ћирилице.

РЕПУБЛИЧКИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ЗАКОНОДАВСТВО одбацио је постојећи Предлог измена Закона о службеној употреби језика и писма, којима се штити ћирилица.

Предлог измена урадило је 2017. године Министарство културе у сарадњи са представницима Одбора за стандардизацију српског језика САНУ. Предлог је прослеђен из Министарства културе владином Секретаријату за законодавство, а „Новости“ су свих ових година пратиле неизвесну судбину овог прописа.

Тек ове недеље Секретаријат је обелоданио да сматра да предложени закон није добар и да Министарство културе може да пише нови. Отишли су и корак даље тврдњом да нам уопште није ни потребан закон који би заштитио национално писмо, већ ће тај посао радити стратегија културе.

Лингвисти и писци су огорчени најавама да се одустаје од доношења закона о заштити ћирилице. Оцењују да је тај поступак пример државне небриге, незнања, ароганције и игнорисања струке кад су посреди идентитетска питања. Они, такође, сматрају да на ове олуке утиче и политика, те да некоме не одговара да се донесе закон којим се штите српски језик и писмо као основе идентитета нашег народа.

Изглед, прилагођавање и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, додатак КУЛТУРА, стр. 19, 6. април 2021)

(Visited 74 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *