1. И рече Господ Мојсију говорећи:
2. Посвети ми свакога првенца, што год отвора материцу у синова Израиљевијех, и од људи и од стоке; јер је моје.
3. И Мојсије рече народу: памтите овај дан, у који изидосте из Мисира, из дома ропскога, јер вас руком крјепком изведе Господ оданде; нека се дакле не једе ништа с квасцем.
4. Данас излазите, мјесеца Авива;
5. Па кад те Господ уведе у земљу Хананејску и Хетејску и Аморејску и Јевејску и Јевусејску, за коју се заклео оцима твојим да ће ти је дати, земљу у којој тече млијеко и мед, тада да служиш службу ову овога мјесеца;
6. Седам дана једи хљебове пријесне, а седми дан нека је празник Господњи.
7. Хљебови пријесни да се једу седам дана, и да се не види у тебе ништа с квасцем, нити да се види у тебе квасац у цијелом крају твом.
8. И казаћеш сину својему у тај дан говорећи: ово је за оно што ми је учинио Господ кад сам излазио из Мисира.
9. И нека ти буде као знак на руци твојој и као спомен пред очима твојима, да ти закон Господњи буде у устима; јер те је руком крјепком извео Господ из Мисира.
10. Зато врши закон овај на вријеме, од године до године.
11. И кад те уведе Господ у земљу Хананејску, као што се заклео теби и твојим оцима, и да ти је,
12. Одвајаћеш Господу што год отвора материцу, и од стоке твоје што год отвора материцу, што је мушко, да буде Господу.
13. А свако магаре првенче откупи јагњетом или јаретом; ако ли га не би откупио, сломи му врат. Али свакога првенца човјечијега између синова својих откупи.
14. А кад те запита син твој у напредак говорећи: шта је то? реци му: руком крјепком изведе нас Господ из Мисира, из дома ропскога.
15. Јер кад отврдну Фараон, те нас не хтје пустити, поби Господ све првенце у земљи Мисирској од првенца човјечијега до првенца од стоке; зато приносим Господу све мушко што отвора материцу, а свакога првенца синова својих откупљујем.
16. И то нека ти је као знак на руци и као почеоник међу очима твојима, да нас је руком крјепком извео Господ из Мисира.
17. А кад Фараон пусти народ, не одведе их Бог путем к земљи Филистејској, ако и бјеше краћи, јер Бог рече: да се не покаје народ кад види рат, и не врати се у Мисир.
18. Него Бог заведе народ путем преко пустиње на Црвеном Мору. А војничким редом изидоше синови Израиљеви из земље Мисирске.
19. И Мојсије узе кости Јосифове са собом; јер бјеше заклео синове Израиљеве рекавши: заиста ће вас походити Бог, а тада изнесите кости моје одавде са собом.
20. Тако отишавши из Сохота стадоше у око у Етаму, накрај пустиње.
21. А Господ иђаше пред њима дању у ступу од облака водећи их путем, а ноћу у ступу од огња свијетлећи им, да би путовали дању и ноћу.
22. И не уклањаше испред народа ступа од облака дању ни ступа од огња ноћу.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.