Славка Којић: ПОСТУПАЊЕ ПОВЕРЕНИКА ЗА ЗАШТИТУ (НЕ)РАВНОПРАВНОСТИ

У рукама Повереника се налази идеолошки бич којим се намеравају дисциплиновати сви који се усуде да проговоре и критикују потезе власти у Србији којим се спроводе налози и идеје западних центара моћи и њихов систем вредности, који је најчешће неспојив са православном традицијом нашег народа. Случај научника Мише Ђурковића је битан, не само везано за образовне ЛГБТ пакетиће, већ и због генералне превенције за убудуће, пошто се главни захвати у сфери реализације концепта индивидуалних људских права тзв. мањинских група, тек имају спроводити.


Славка КОЈИЋ

Пред Повереником за заштиту равноправности је у току поступак против нашег истакнутог научника др Мише Ђурковића, а повод за вођење поступка је његов текст објављен у листу „Политика“ дана 13. априла ове године под насловом „Школски приручник за промоцију хомосексуализма“.

Поступак пред Повереником је инициран од стране Регионалног информационог центра из Београда (удружење које се бави заштитом људских и мањинских права и промоцијом ЛГБТ вредности), а у притужби се тврди да је др Миша Ђурковић у свом тексту дискриминисао грађане наше земље на основу сексуалне оријентације.

У допису који је упутио Повереник, на темељу одредаба чл. 35 ст. 4 и чл. 37 ст.2 Закона о забрани дискриминације позван је наш научник да се у року од 15 дана рачунајући од дана пријема изјасни о основаности и наводима из притужбе. (1) stanjestvari.com/2017/06/27/novi-napad/

При том је Повереник упозорила и на одредбу чл. 45 истог Закона која прописује посебно правило о прерасподели терета доказивања које правило предвиђа да, за случај да је акт дискриминације учињен вероватним, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза, сноси „онај за кога се тврди да је извршио дискриминацију“, тј. у конкретном случају др Миша Ђурковић.

Миша ЂУРКОВИЋ

Као што је већ познато текст др Мише Ђурковића се односи на образовне пакете које је Министарство просвете намеравало да уведе у наш образовни систем, а суштински његов текст је представљао негативни коментар и аргументовану критику на рачун покушаја увођења наставе о сексуалности у наш образовни сиситем.

Пре него што је случај уопште процесуиран, Повереник за заштиту родне равноправности је био дужан да размотри и узме у обзир следеће чињенице:

У конкретном случају се ради о тексту истакнутог интелектуалца и научног радника, који је при том и породичан човек и има властиту децу;

Даље, ради се о интелектуалцу који има своју сталну колумну у „Политици“ – најстаријем и најутицајнијем дневном листу у овом делу Европе, у којој редовно објављује своје стручно мишљење и критике везано за најважнија дешавања у нашем друштву;

Образовни „пакети“ који су били предмет разматрања познатог научника су након оштре реакције и критике свеопште јавности, укључујући и бројна удружења родитеља, повучени из наставних програма од стране Министарства просвете.

Горе наведене чињенице су углавном општепознате. Из тог разлога није нужно ни доказивати их, што значи да нису могле остати непознате ни самом Поверенику за равноправност. Да су те чињенице узете у обзир (обавеза Повереника је била да их цени), дошло би се до закључка да нису били испуњени законски услови за поступање Повереника по поднетој притужби Регионалног информационог центра, тј. да у конкретном случају нема ни говора о повреди права и извршеној дискриминацији по основу сексуалне оријентације.

Наиме, одредбом чл. 36 ст. 2 Закона о забрани дискриминације је предвиђено да Повереник не поступа по притужби ако је очигледно да нема повреде права на коју подносилац указује.

Имајући у виду да се ради о објављеном стручном мишљењу научника, које мишљење је имало велики одјек у јавности и подршку великог броја људи, Повереник је приликом доношења одлуке о томе да ли поступати по поднетој притужби или не, била дужна да изврши адекватну процену какав ће бити ефекат покретања поступка, а у вези са остваривањем основних људских права и слобода великог броја наших грађана који су такође дигли свој глас против увођења поменутих образовних пакета у наставни програм.

Уставом загарантоване слободе мисли, савести и вероисповести (чл. 43 Устава) и мишљења и изражавања (чл.46 Устава) ближе су разрађене, између осталог, и основним начелима на којима се заснива научноистраживачка делатност предвиђена у Закону о научноистраживачкој делатности („Сл. гласник РС“, број 110/2005, 50/2006, 18/2010, 112/2015). Тако се у одредби чл. 5 поменутог Закона наводе основна начела, међу којима су: слобода и аутономија научноистраживачког рада; јавност научноистраживачког рада и резултата тог рада; научна и стручна критика; поштовање стандарда науке и струке; етика научноистраживачког рада, у складу са принципима добре научне праксе, и одговорности научника за последице свог рада итд. Надаље, Закон предвиђа и основне циљеве научноистраживачке делатности међу којима су и усмеравање друштва ка иновацијама, стварање културног амбијента и стваралачког образовања, с циљем очувања цивилизацијске баштине и националног идентитета (чл. 6 ст.1 тач.6).

Повереник је олако доставила притужбу на изјашњење, чиме је стала на становиште да је акт дискриминације по основу сексуалне оријентације учињен вероватним већ у самој притужби, што се и цитира у пропратном допису(!). Овакав став Повереника је више него климав и нема утемељење у елементарним чињеницама које се тичу овог случаја. Напротив, свеобухватним сагледавањем свих правних чињеница и околности конкретног случаја, а нарочито пажљивим одмеравањем и процењивањем да ли би самим отпочињањем поступка за оцену била нанета знатна и ненадокнадива штета по основна људска права и слобода великог броја грађана, Повереник је морала доћи до потпуно супротног закључка, а то је да је очигледно да нема места вођењу поступка, у ком случају се по уложеној притужби не поступа (чл. 36 ст.2 Закона о забрани дискриминације).

Овако, процесуирањем притужбе преламањем преко колена и позивањем познатог научника да се изјасни на наводе притужбе, преваљујући на њега терет доказивања негативних чињеница тј. да повреде права није било и да то што се у притужби наводи није тачно, врши се најгори вид шикане и прогон слободе мисли и говора из нашег друштва, која слобода је у конкретном случају манифестована у тексту познатог научника. Ради се о томе да се општа забрана дискриминације злоупотребљава, са циљем да се критичкој и научној јавности запуше уста, нарочито када је реч о теми која се односи на идеологију хомосексуализма и родне равноправности које се врло агресивно намећу грађанима Републике Србије.

Да је притужба морала бити одбачена (игнорисана), већ у самом старту, говори и чињеница да су тзв. „образовни пакетићи“ који су били предмет критике, под притиском јавности повучени и од стране самог Министарства просвете, што се не би догодило да тим пакетима нису била на најгори начин повређена права деце као и права родитеља. Па ако је већ један државни орган (Министарство просвете) дошао до наведених закључака да су увођењем спорних образовних пакета била повређена права грађана, онда је нејасно како то да други држани орган (Повереник) долази до потпуно супротног закључка процесуирајући притужбу која тврди управо супротно – да је новинским чланком којим су образовни пакетићи изложени основаној критици извршена дискриминација по основу сексуалне оријентације. Колизија у поступању је очигледна и говори у прилог тезе да су правила поступка пред Повереником повређена већ у првом кораку тиме што је притужба уопште достављена на изјашњење.

При томе, Повереник за родну равноправност очигледно погрешно примењује одредбу чл. 45 Закона, која говори о терету доказивања. Наведена законска одредба се налази у Глави VI Закона која носи назив „Судска заштита“ и, сходно томе, има се примењивати искључиво у судском поступку, а не и у поступку пред Повереником за родну равноправност, како се то погрешно чини.

За очекивати је да ће даље поступак пред Повереником у случају др Мише Ђурковића тећи у правцу утврђења чињеничног стања, након чега Повереник даје своје мишљење о томе да ли је поменути научник својим текстом повредио Закон о забрани дискриминације, па ако јесте била би дата и препорука начина отклањања повреде права. Поступање по изреченој препоруци је обавезно као и обавештавање Повереника, а у случају да се препорука не спроведе Повереник изриче опомену у форми решења на које странка нема право жалбе, а ако ни то не покаже жељени резултат Повереник може да о свему обавести јавност.

Против мишљења Повереника није дозвољена жалба, нити приговор!

То је став Повереника и таква клаузула се ставља на акте која тај орган доноси. Дакле, по установљеној пракси Повереника, не постоји двостепеност у одлучивању приликом доношења мишљења и других аката, а образложење за такво поступање гласи да се тим актима не одлучује о правима и обавезама правних субјеката! Овакво правно мишљење је у најмању руку спорно обзиром да је одредбом чл. 40 Закона предвиђено да се у поступку пред Повереником примењују правила закона којим се уређује општи управни поступак. Заузети правни став Повереника по питању права на правни лек је споран јер се поставља питање остваривања основног људског права на једнаку заштиту права и на правно средство, пошто је очигледно да мишљење које доноси Повереник суштински има све елементе утврђујуће (декларативне) одлуке са налогом на чинидбу која је обавезујућег карактера.

Напред описана пракса у поступању Повереника указује да се ради о државном органу који је од старта замишљен као испостава и продужена рука невладиних организација западне провенијенције и других западних центара моћи, те да се кроз праксу и поступања тог органа, са циљем промоције идеологије хомосексуализма и других идеја новог глобалног светског поретка, под фирмом тобожње заштите права спроводи најгори вид дискриминације, тортура и обесправљивање огромне већине грађана Републике Србије. У рукама Повереника се налази идеолошки бич којим се намеравају дисциплиновати сви који се усуде да проговоре и критикују потезе власти у Србији којим се спроводе налози и идеје западних центара моћи и њихов систем вредности, који је најчешће неспојив са православном традицијом нашег народа. Случај научника Мише Ђурковића је битан, не само везано за образовне ЛГБТ пакетиће, већ и због генералне превенције за убудуће, пошто се главни захвати у сфери реализације концепта индивидуалних људских права тзв. мањинских група, тек имају спроводити.

О томе сведочи и најсликовитији је пример одлука – Мишљење које је овај орган изнео под бројем 07-00-698/2015-02 од 24.05.2016. године, којим је утврђено да је од стране активисте једне политичке партије у Србији извршен акт дискриминације према избеглицама (мигрантима) и то само из разлога што се иста усудила да на конференцији за новинаре изнесе политички став и своје мишљење да је због неконтролисаног прилива миграната неопходно подићи зид према Македонији, по узору на саму Европу која се такође брани зидовима од миграната, те да би било боље да „сада градимо зид који ће спречити прилив избеглица него да касније као Французи стварамо зид плача“. Ове јавно изговорене речи припадника једне политичке партије су биле разлог давања мишљења Повереника којим се утврђује да изношење оваквог политичког става „представља акт дискриминације јер вређа достојанство избеглица, у односу на њих ствара понижавајуће и увредљиво окружење и доприноси ширењу предрасуда, нетрпељивости и нетолеранцији“.

Није ли ово пример како се одлуком једног државног органа, под изговором заштите од дискриминације, суштински крше основна права и слободе, а пре свега основно демократско право и слобода мисли и говора?

Поставља се питање постоји ли правни пут којим бисмо се могли одбранити од сличних одлука Повереника за равноправност?

Чини се да је пут тежак, мукотрпан, а и неизвестан.

Као прво, најцелисходнијим се показује покушај остваривања судске заштите путем покретања управног спора пред Управним судом у законском року од 30 дана, рачунајући од дана када је одлука Повереника (мишљење) достављено. На овај начин би се проверила исправност правног става Повереника којим се износи тврдња да се његовим актима наводно не одлучује о правима и обавезама правних субјеката. Тачније, Управни суд би већ на самом почетку поступка заузео свој правни став о томе да ли су „мишљење и препоруке“ Повереника управни акти или нису и да ли има места вођењу поступка или не.

Уколико се Управни суд не упусти у расправљање тј. одбаци тужбу, преостаје могућност подизања уставне жалбе због повреде основних људских права и слобода, а након тога и евентуално подношење представке пред Европским судом за заштиту људских права у Стразбуру, а да ли би та правна средства у оваквим случајевима заиста била делотворна сасвим је друго питање на које је тешко дати поуздан одговор.

Затим остаје могућност и покретања грађанске парнице за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде права личности и повреде части и угледа у ком случају би се главна битка водила опет око доказивања основа накнаде штете везано за прилично велики ризик субјективног тумачења општих појмова од којих врви Закон о забрани дискриминације.

И наравно, треба указати, додуше без великог оптимизма, и на могућност да Уставни суд на основу одредбе чл. 50 ст. 2 Закона о уставном суду самостално донесе одлуку о покретању поступка за оцену уставности одредаба Закона о забрани дискриминације, нарочито дела који се односи на поступак пред Повереником и то пре свега због повреде слободе мисли и говора.

Ни за један од ових поступака се не би могло са сигурношћу тврдити да представља ефикасну и поуздану правну заштиту од самовоље овог државног органа, из разлога што је споран сâм Закон о забрани дискриминације који својим непрецизним одредбама и генералним клаузулама оставља могућност волунтаристичког тумачења правних норми, чиме се Поверенику дају одрешене руке да доноси одлуке које су пре свега засноване на Поверениковим личним вредносним судовима, а не на прецизним правним нормама које би гарантовале правну сигурност наших грађана.

Наш народ каже: „Клин се клином избија“, па нам преостаје да се против одлука правно-политичке природе, какве су одлуке Повереника, тако и боримо. Неопходно је употребити сва правна, али и политичка и сва остала (дозвољена) средства како би се раскринкао покушај укидања слободе говора у нашем друштву, које се одвија путем овог квазидемократског инструмента и то на врло лукав и правно закамуфлиран начин, уводећи цензуру и казне за јавно изговорену реч.

(Изглед, повезнице, коректура и опрема текста редакцијски)

Изворник: Фонд Стратешке Културе

(Visited 130 times, 2 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА
One comment on “Славка Којић: ПОСТУПАЊЕ ПОВЕРЕНИКА ЗА ЗАШТИТУ (НЕ)РАВНОПРАВНОСТИ
  1. Samo sud može da donosi sud i presudu, a nikako poverenica, koja može samo da iznese svoje MIŠLJENJE.
    Sve drugo prevazilazi njene nadležnosti.

    Ovde neki diskriminišu Srbe i srpski jezik, jer kada Englez ili Nemac kaže za Rome da su Cigani (Gypsies i Zigeiner) to je OK, u Srbiji se Srbin zbog toga šikanira.

    Kada Srbin na srpskom jeziku za homoseksualca kaže da je peder, to je zločin, a kada kaže na engleskom jeziku Gay to je OK.
    Ko je tu onda diskriminisan?

    Ne bih baš ni da pričam o tome da Albanci sebe zovu Šiptarima, a kada to učini Srbin onda je isti na stubu srama.

    Kada neko koristi latinske ili engleske izraze kao što su anus ili vagina, onda je to SUPER, a kad koristi za iste termine srpske izraze, to je kao VULGARNO, tj. SRAMNO.

    Zašto na primer nacionalne manjine imaju jedan praznik više od većinskog naroda (Srba) u Republici Srbiji?

    Zašto deca pripadnika nacionalnih manjina imaju besplatne udžbenike za školovanje, a isto nemaju pripadnici većinskog naroda (Srba)?

    Da li gospođe „poverenica“ zna da je „pozitivna diskriminacija“ samo i jedino DISKRIMINACIJA!!!

    Zašto se studenti pripadnici nacionalnih manjina ubacuju mimo redovnih bodovanja i kriterijuma na studije na budžetu, prilikom upisa studenata na fakultete?

    Zbog čega se se diskriminišu na prijemnim ispitima građani koji su postigli bolje rezulltate od onih koji se na kvarno ubacuju na budžetske kvote?

    Svi smo mi građani po Ustavu ove zemlje ravnopravni i ne može onda da bude privilegovanijih.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *