Олег Трофимов: СТАРООБРЕДНИЦИ – УБИЦЕ РУСИЈЕ?

У ратовима, револуцијама религиозни чинилац игра изузетну улогу стога што религиозна мотивисаност прожима саме дубине душе човѣчије. И, што су пристраснији њени слѣдбеници у својим убѣђењима, то су крвавије послѣдице. Револуције у Русији 1905. и 1917. године нѣсу постале изузетак. Какве везе са револуцијама и убиством Русије имају православни старовѣрци? Нѣје ли наслов громопуцателан?


Од сталног сарадника Словѣнског вѣсника из Новорусије

Протојереј Олег ТРОФИМОВ

Прва моја познанства са старовѣрцима и с њиховим светињама на мене су произвела потврдне, неизбрисиве утиске: побожност, строгост, аскетизам, вишечасовна богослужења, смирени поклони, привлачна старина, трудољубље, савѣсност, уредност, некаква мистичност. Надам се да се на већину саврѣмених старовѣраца све то и односи. Но, какав је био положај старовѣраца у периоду 1905-1917. гг. и у чему се изражавало њихово учешће у револуцијама?

Испоставља се да је учешће било најнепосрѣдније. О старовѣрцима, једновѣрцима – онима који су се прикључили Руској Православној Цркви – неће бити рѣчи у чланку. Ваљаће вам да на нов начин погледате нашу историју, и зато ћу репродукције и слике потписивати у име старовѣраца.

Шта је старовѣрски социјум прѣдстављао у Руском Царству?

О њима се једнозначно може рећи да је то била религија трговачког сталежа.

У прѣдреволуционарној Русији најбогатији и најпрѣдузимљивији људи били су старовѣрци. Будући угњетавани и гоњени властима неколико столѣћа, имајући јаку општинску устројеност, високу наравственост и аскетизам, они су створили своје, унутарње финансијско и религиозно-колективно царство. Најбоље оружје за максимално усрѣдоточавање како економских, тако и духовних ресурса постала им је знаменита руска општина; општинско-колективистички (а нѣ приватно-сопственички) односи служили су као темељ на коме је зидан друштвени живот старовѣраца.

Саврѣмени старовѣрски епископи

На прѣлазу у ХХ вѣк постојале су само три финансијски имућне групе људи: старовѣрци (трговци и индустријалци), инострани прѣдузимачи и племићи-властелини. Замислите само, на старовѣрце је долазило више од 60% свѣх приватних капитала Царства! То значи да су они финансијски утѣцали на читаву привреду и политичку палету земље. Притом је бројност самих старовѣраца свѣх постојећих у то доба праваца, по разним процѣнама, чинила не више од 2% од укупног броја становника и 10-15% Руса у Царству.

Старовѣрци нѣсу били монолитна религиозна цѣлина, дѣлили су се на двѣ групе: „поповце“ и „беспоповце“. Већ сами тѣ називи говоре о постојању или одсуству духовништва у тѣм групама. Осѣм тога, унутар група такође су се дешавале подѣле и стварала различита учења, која се прѣплитаху с разним сектама. Током протеклих вѣкова таквих учења, с ужасним изопачавањима јеванђељских истина, никло је нѣ мање од седамдесет.

Вѣроучење и однос према обредима унутар група нерѣтко су се чак и узајамно искључивали. Но, све старообреднике је обједињавала, на разини вѣронауке и култа, љута мржња према Руској Православној Цркви и властима, посебно према дому Романових, као према антихристовим владарима. За ту мржњу било је објективних историјских разлога – прогони због вѣре, друштвено угњетавање, забрана проповѣдања и ширења своје религије. Под измишљеним изговорима старовѣрце су кажњавали и одузимали им имовину, слали их у прогонство, затварали и рушили њихове храмове. Регистровање бракова (вѣнчавање) им је било дозвољено само у храмовима РПЦ, а то је значило принудно навођење на „вѣру антихриста“.

Старовѣрство – религија трговаца

Привредно-управном моделу створеном расколом бачен је изазов 50-их година ХIХ вѣка. Главни удар усмѣрен је на трговачки сталеж. Отад су у трговачке цехове могли доспѣти само они што су припадали Синодалној Цркви (РПЦ) или једновѣрју; сви руски трговци бѣху обавезани да прѣдоче свѣдочанства о томе од православних свештенослужитеља. У случају одбијања, прѣдузимачи су прѣвођени на приврѣмено цеховско право са роком од једне године. На крају се читаво старовѣрско трговинство нашло прѣд оштрим избором: остати без ичег или промѣнити вѣру. Постојала је алтернатива – ступити у једновѣрство, чувајући притом старе обреде; већина се приклањала послѣдњој варијанти.

У Русији се тада дешаваху старовѣрске побуне, које су касније, у доба СССР, прѣдстављане као испољавање класне борбе, с прѣћуткивањем њихове религиозне мотивисаности.

Љутом мржњом мрзѣли су старообредници П. А. Столипина због његове реформаторске дѣлатности, па су се радовали његовом убиству. Уза сву успѣшност његових реформи, нови цивилизацијски изазови урбанизације, као што је на примѣр прѣсељавање сељака у Сибир, разарали су очувано општинско устројство старовѣраца. Осѣм тога, сељаци-прѣсељеници правили су конкуренцију прѣдузећима и банкама старовѣраца тиме што су им из државне благајне исплаћиване позајмице и попутнина, додѣљивани бесплатни комади земље, и па успѣшно развијаху своја домаћинства.

П. А. Столипин је под личном контролом држао питање прѣвођења старовѣраца-расколника у једновѣрство, и у томе постигао успѣх: прѣтежни дѣо козака-старовѣраца је прешао у РПЦ или једновѣрје.

Али дође дугочекана слобода – прѣдузете су дѣлотворне мѣре „за одстрањивање притисака у области религије“: својим Указом од 17. априла 1905. „О учвршћивању начела вѣрске трпѣљивости“ Господар Цар Николај II је изједначио у правима старовѣрце и православне хришћане. Од тада се они прѣсташе називати расколницима. То је био блѣсак процвата и развоја старообредника све до краја 20-их година.

Организовање револуције 1905. године од старовѣраца

Августа 1905. године у Нижњем Новгороду одржано је затворено „Засебно собрање старообредника“, које је рѣшило да старовѣрцима дароване слободе могу бити од њих одузете. Било је одлучено да се борба настави до појаве фракције старовѣраца с одлучујућим гласом у Државној думи. Милионер Рјабушински је ради тога прѣдложио стварање система „путујућих пропагандиста“.

Старообредник-милионер Владимир Павловић Рјабушински је припремао револуционарне агитаторе

Преко 120 људи, финансираних од старовѣраца, разишло се по свѣм угловима Руског царства са позивом на револуцију и социјалну правду. Њихова главна крилатица бѣше: „Наступила је слобода! Може се силом одузимати земља од властелина“. У исто врѣме, позиви на заплѣну фабрика и завода, 60% у власништву старовѣраца се, дабоме, нѣсу чули. То је објашњавано тиме да њих никако нѣје покретала жеља да се боре за социјалну правду, већ то што су властелини за њих били супарници. Имала је значаја и религијска мотивисаност: јер, властела и прѣдставници власти бѣху православци, то јест, у очима старообредника, јеретици – никонијанци, новообредници – „слуге антихриста“.

Подлогу за револуцију 1905. године старовѣрци су одавно припремили. Тако су 1897. у Замоскворѣчју основали „Прѣчистенске курсеве“, на којима су свѣма који су то желѣли држали прѣдавања о социјализму и марксизму. До 1905. године курсеве је похађало већ 1500 људи. Природно, тѣ професионални револуционари-агитатори по вѣроисповѣсти бѣху расколници – старовѣрци разних учења, незадовољни „влашћу антихристовом“. Курсеве би могло похађати и више народа, али то нѣ допушташе величина просторија. Уосталом, то се показало као поправљива ствар. Знаменити клан старовѣраца Морозових уплатио је 85.000 рубаља за изградњу двоспратне марксистичке школе, за коју је земљу додѣлила Градска дума у лику њеног руководиоца, старообредника Гучкова. Новцем оног истог старообредника Саве Морозова револуционари су 1905. куповали оружје.

Рекло би се да је то противрѣчно: како су дубоко вѣрујући људи могли помагати противницима сваке религије? Али, у самој ствари никакве противрѣчности нѣје било! Старовѣрци се нѣсу борили против приватне својине, већ само против, са њихове тачке гледишта, антихристове власти, користећи марксисте за своје циљеве, самим тѣм гајећи звѣр која ће њих саме и пождерати.

Убиство П. А. Столипина

Револуција је уносан посао!

Земљом је прошао низ штрајкова и побуна. Као класичан примѣр може се навести легендарно Ленско стрѣљање. Компанијом „Лензолото“ до почетка нереда владали су Енглези, трговци-старовѣрци и барон Гинцбург. Дѣоницама предузећа трговано је на лондонској, париској и московској берзи. Протести, започети послѣ продаје трулог меса у фабричкој продавници, завршени су, као што је и ред, народном побуном. Затѣм је услѣдила пуцњава војника по радницима, масовна кампања у штампи, као и низ гнѣвних извѣштаја у Думи – све покренуто тѣм истим старовѣрцима. Енглези бѣху принуђени да оду, а дѣонице је за ситниш откупио старовѣрац-милионер Захарије Жданов, један од бивших власника „Лензолота“, који је свој пакет дѣоница успѣшно продао недуго прѣ почетка нереда. На том послу је зарадио 1,5 млн златних рубаља. Такве, може се рећи отимачине, вршене са добром намѣром – лишити странце власништва над активима у Руском царству – дешавале су се посвемѣсно.

Старообредник-трговац Сава Морозов, чијим новцем је куповано оружје за братоубиство

Фебруарска револуција завршила је посао започет 1905. године: старовѣрци су добили сву пуноћу власти. Више од половине од 26 најутѣцајнијих трговачких родова Москве били су старовѣрни: Авксентјеви, Буришкини, Гучкови, Коновалови, Морозови, Прохорови, Рјабушински, Солдатенкови, Третјакови, Хлудови. Власт у граду припадала је старообредницима. Они бѣху вѣћници у Московској градској думи, чланови друштвених комитета, на челу Московске берзе. Руковођење најкрупнијим опозиционим буржоаским партијама – кадета, октобриста и напрѣдњака – вршили су једни те исти људи. В. Д. Аксентјев, А. И. Гучков, А. И. Коновалов, С. Н. Третјаков управљали су и у Приврѣменој влади.

Старовѣрски социјализам

Већ почетком ХХ вѣка старовѣрци су у својим прѣдузећима увели високе социјалне стандарде: 9-часовно радно врѣме, бесплатна општежића за раднике, медицинске кабинете, јасле – вртиће за дѣцу, библиотеке. За изградњу личних камених кућа давали су бескаматне позајмице. Сопствена бесплатна болница била је опремљена операционом салом, амбулантом, апотеком и породилиштем. Било је санаторијума и старачких уточишта. За омладину су постојале техничке школе. Такође је одређивана пензија у размѣри 25-50% просѣчне плате. Тако да високи социјални стандарди у СССР нѣ бѣху изум комуниста, већ старовѣраца.

Старовѣрци су организовали штрајкове због борбе с „антихристовом“ влашћу

Нѣ чуди што су радници прѣдузећа у власништву старовѣраца у свему подржавали своје газде. У врѣме барикада, штрајкова, обустава радницима су свеједно исплаћиване дневнице. Барикаде у врѣме револуције 1905. године у Москви биле су у власништву прѣдузећа старовѣраца. Барикаде Сокољњичког и Рогошко-симоновског рејона су се налазиле у зони утѣцаја Преображенске и Рогошке старовѣрске општине. Крупне снаге за револуционарну борбу су упутиле фабрика старовѣрца Мамонтова и фабрика намѣштаја старовѣрца Шмита. На Бутирском валу стајаху прѣдставници Рахмановске старовѣрске општине.

Трговачка елита се одлучно опростила са словенофилским идејама о могућности развоја на монархијској основи. Трговинство се окренуло радикалним елементима, који су се усрѣдсрѣдили у кружоцима социјалдемократа и социјал-револуционара. Управо из таквог кружока потѣцао је Дмитриј Богров – убица Столипина. То је била издаја Свете Руске!

Старовѣрско саучесништво с терористима

Почев од 1905. године земљом је прошао талас убистава чиновника, губернатора, градоначелника. Револуционари су радили свој посао – подривали земљу.

Професионални револуционари и терористи примљени су на посао у прѣдузећима индустријалаца-старовѣраца. У погонима су их рѣтко виђали, али су плату редовно примали. Плата револуционара-бравара колебала се од 80 до 150 рубаља (прилично велики новац у та врѣмена). Раднике што су се због тога бунили проглашавали су агентима полиције, прирепцима царизма и отпуштали их, пошто су прѣдузећа била приватна.

Дакле, историјске чињенице потврђују да су 1905. старовѣрци и њихов капитал узимали најдѣлатније учешће у револуцији.

Старовѣрско саучесништво с терористима

Радост старовѣраца: Приврѣмена влада и бољшевици 1917. године

Долазак Приврѣмене владе и одречење цара сви старовѣрци разних праваца дочекали су с помамним усхићењем, нарочито „древноправославни поповци“.

Старообредници Јегорјевска су на својој скупштини 17. априла 1917. године донѣли резолуцију у којој су подвукли да се „од срца радују свргавању мучитељског јарма деспотске власти неодговорне владе, туђе руском духу – јарма, спутавајућег развитак духовних и материјалних снага земље; радују се такође и свѣм објављеним слободама: рѣчи, штампе, личности“.

Априла 1917. године одржан је ванредни скуп старообредника Белокриницке јерархије. У његовој резолуцији је речено: „Потпуно одвајање Цркве од државе и слобода религијских група находећих се у Русији послужиће само добру, величини и процвату слободне Русије“.

Приврѣемена влада обзнанила је намѣру да скине сва ограничења у дѣлатности религијских друштава. 14. јула 1917. се појавила одговарајућа одлука „О слободи савѣсти“. Она је изазвала велику радост код свѣх старовѣрских токова; скупштине општина и епархија изразиле су своју подршку Приврѣменој влади.

Јесени 1917. године Приврѣмена влада је пала и на власт дођоше бољшевици, који су растерали Уставотворну скупштину и успоставили диктатуру пролетаријата.

Бољшевик-бољшак-старообредник, умѣтник Б. Кустодијев

Рѣч „бољшевик“ се веома допадала старообредницима. У општинском устројству старовѣраца постојала је дужност-положај „бољшак“, што је означавало најстаријег у породици, у кући, у сеоској и црквеној општини. Бољшаци су рѣшавали важна општинска питања. Посебно су бољшаци поштовани код беспоповаца, код којих су играли улогу вѣрских вођа, умѣсто свештеника. Тешко је замислити да је таква сазвучност могла бити само подударност, највѣроватније је то била промишљена религиозна манипулација закулисних револуционара.

Сада старообредници нѣ желе да признају своју грѣшку – свѣсно учешће у крвавој револуцији, али управо у доласку бољшевика они су полагали своју наду у нову Христову еру послѣ владавине „власти антихристове“.

Учесници револуције били су религиозно мотивисани: Васкршња разгледница револуционарног периода

Ако се погледају статистички подаци о томе гдѣ су у срѣдњем појасу Русије максимално подржани бољшевици, онда испада како су Владимирска (куда је улазио и град Иваново), Костромска и Нижегородска губернија крајеви у којима су се веома густо насељавали како поповци, тако и беспоповци разних праваца.

Портрети нѣмачких вођа бољшевика код старообредника су изазивали повѣрење – јер су имали велике браде! За старовѣрце је то било важно. Црвена боја барјака је асоцирала на Црвену Пасху, и они су сасвѣм озбиљно на револуционарним плакатима писали: „комунистичка Пасха“.

Старовѣрци су узели најдѣлатније учешће у револуцији 1917. и подржавали бољшевике и Лењина лично. Обѣ стране је обједињавала мржња према дому Романових. Довољно је погледати слике и плакате с револуционарном темом, гдѣ се као дѣјствујућа лица јављају брадати мужици-старообредници: Владимира Сѣрова „Повѣреници код Лењина“, Бориса Кустодијева „Бољшевик“, његов плакат „Зајам слободе“ итд.

Већи дѣо старовѣраца Русије чинили су беспоповски правци. Беспоповци у народу уживаху наравствени ауторитет. Пролетерске народне масе прѣд крај XIX вѣка су приближно 80% чинили старовѣрци-беспоповци: отворене фабрике и заводи упијали су рѣке старовѣраца из Центра, с Поволожја и Урала, из сѣверних области. Канали старовѣрских општина (земљачества) иступаху у улози својеврсних „кадровских служби“. Послѣ револуције 1917 управо је из срѣдине тѣх „свѣсних радника“ произилазило регрутовање нових народних партијских кадрова, „лењински позив“, „друго освајање душе радничке класе“ итд. Управо су беспоповци чинили основицу првог совѣтског поколѣња политичких радника и комесара.

Повѣреници-старообредници код Лењина, умѣтник В. Сѣров

Лењин и масони што су стајали иза њега одлично су знали религијску тајну Русије и манипулисаху јавним мнѣњем свађајући и убијајући народ. Лењину су били потрѣбни они што су мрзѣли царизам и православље, а то бѣху секташи-старообредници.

Совѣтска влада је позивала да се врате у земљу све који су бѣжали од прѣђашњег режима: „Радничко-сељачка револуција је учинила своје. Сви они што су се борили са старим свѣтом, што су страдали под његовим теретом, рачунајући секташе и старообреднике – сви су дужни да буду учесници у стварању нових облика живота. И ми кажемо секташима и старообредницима, гдѣ год они живели на свој Земљи: добродошли!“

Старовѣрци су 1921. потписали са совѣтском влашћу „Акт о лојалности“. Карактеристичним примѣром сарадње старовѣраца и револуционара може послужити судбина знаменитог бољшевика Бонч-Брујевића, Лењиновог личног пријатеља. Крајем 1890-их година милионер-старообредник Прјањишњиков је помогао Бонч-Брујевићу да се прѣбаци на Запад под псеудонимом Ујка Том. Један од задатака револуционарног агента постао је слање духобораца и молокана из Русије у Енглеску и САД. 1904. неуморни Ујка Том је почео у иностранству издавати низ новина и периодично издање „Рассвет“ („Освит“), у коме је иступао под псеудонимом Старообредник Семјон Гвозд. Најзанимљивије је што је одмах послѣ револуције 1917. Бонч-Брујевић марљиво помагао да се врате у домовину многим секташима, којима је прѣ тога помогао да напусте прѣделе Русије. Јер – било је потрѣбно уништити православну Русију.

Бољшак-бољшевик Бонч-Брујевић, илити старообредник Семјон Гвозд, Лењинов лични пријатељ

Старовѣрски црвени терор

Али како се ипак могло десити да у дубоко вѣрујућих људи, аскета и ревнитеља старине, жељних правде и истине, поникне таква мржња, изражена у човѣкоубиству, разарању и дизању у ваздух православних (нѣ старовѣрских) храмова, спаљивању икона, стрѣљању духовништва, потказивањима?

Старообредници су образовали костур совѣтске власти. Стога су они читав пакет антирелигиозних мѣра позајмили од Синода Руске Православне Цркве, који се бавио управо борбом с расколницима, израженом у разарању њихових храмова, лишавању законских права и права на регистрацију бракова, доставама и погубљењима, прогонствима, рачунајући и принудни рад итд. Но, поред чувства освете, њих су покретали још и религиозни мотиви.

Козак-старообредник који је примио бољшевичке идеје

Сви поповци и беспоповци су званичну државну Цркву сматрали лишеном благодати и слушкињом антихриста, исто као и владајућу царску династију. Због тога је ненавист према њима била на разини вѣронаучних истина. Укратко ћу се дотаћи неких од њих.

Беспоповци су старообредници, одвргавши новопостављене свештенике послѣ реформи патријарха Никона. Они су рѣшили да се од слѣдбеника патријарха Никона не смѣ примати нѣ само свештенство, него и крштење, и стога су све који су им прилазили из новообредничке Цркве наново крстили. Тајне крштења и покајања почели су вршити обични мирјани; вршили су они и све црквене службе осѣм литургије. С протоком врѣмена у беспоповаца се образовао посебан чин наставника – мирјани, изабрани од друштва за вршење духовних служби и послова.

Древноправославна поморска Црква је струја беспоповаца. У њој Тајне крштења и исповѣсти такође врше мирјани – духовни наставници.

Ароновци нѣсу признавали вѣнчање извршено у православној цркви, захтѣвајући у том случају развод или нови брак. Као и многи други расколници, они су се клонили пасоша, сматрајући их „печатима антихриста“.

Федосѣјевци су били убѣђени у историјску исквареност руске државе. Они вѣроваху да је наступило царство антихриста, одрицаху помињање Цара у молитвама. Доцније учење федосѣјеваца усвојише и поморци. За врѣме Великог отаџбинског рата федосѣјевци се показаше као злосни колаборационисти, сарадници хитлеровске Нѣмачке.

Неплатише су одбацивале богослужења, тајне и поштовање светих. Нѣсу вршиле крсно знамење, нити носиле крстове и признавале постове. Молитве су им замѣњивали домаћи религиозни разговори и читања.

Бѣгунима су називали оне што су одбацивали ново крштавање и сматрали да је неопходно покидати све везе са друштвом, уклонити се од свѣх грађанских обавеза.

Самокрштенци старообредници су крштавали себе сами, без свештеника.

Поруга над „слугама антихристовим“

Срѣдници, за разлику од други самокрштенаца, нѣсу признавали дане недѣље. По њиховом мишљењу, када је у доба Петра I празновање Нове године прѣнесено са 1. септембра на 1. јануар, дворјани су погрѣшили за 8 година и помѣрили дане у седмици. Тако је за њих срѣда – некадашња недѣља.

Рјабиновци су се одрекли молитава прѣд иконама на којима је био присутан још неко осѣм насликаног образа. За молитву су почели резбарити осмокраке крстове од оскорушовине (рјабина=оскоруша – прим. прѣв.) без прѣдстава и натписа. Осѣм тога, рјабиновци нѣсу признавали црквене тајне.

Дирници (буквално: рупићи) нѣсу поштовали иконе, молећи се прѣд отворима (нарочито направљеним на источној страни зида у својим домовима; отуд им и назив – прим. прѣв.).

Пастирово сагласје: његови слѣдбеници су осуђивали коришћење пасоша и новаца с прѣдставом царског грба, које су они сматрали печатом антихриста. Нове присталице су покрштавали.

Нетовско сагласје (спасовци): главна идеја овог учења састоји се у томе да се у свѣту зацарио антихрист, благодат је узета на небо, Цркве више нема, тајне су уништене. Спасовци су потекли од стригољника, који су одвргавали црквену јерархију. Слѣдбеници овог огранка дѣле се на староспасовце и новоспасовце, који су се, са своје стране, издѣлили на малоначалце и великоначалце.

Аристовско благочашће је створио петроградски трговац Аристов који је сматрао да је сваки однос са свѣтовном влашћу као, по његовом мишљењу, јеретиствујућом и служећом антихристу – незаконит. Услѣд тога истински хришћанин је дужан да избѣгава наредбе власти и сваку везу с њом.

Некрштени старообредници – најрадикалнији правац старообредништва, настао у Васиљсурском и Макарјевском срезу Нижегородске губерније. Његове присталице дошле су дотлѣ да су одрицали могућност извршења тајне крштења чак и од мирјанина (то јест беспоповског чина), и зато су прѣдставници тог сагласја остајали уопште без крштења, замѣнивши га надѣвањем крста на новорођенче уз читање 50. псалма.

Неокружници (противокружници, раздорници) су дѣо присталица бѣлокриницког сагласја (поповаца) што нѣје прихватио „Окружну посланицу Русијских пастира бѣлокриницке јерархије“ 1862. године. Највећу узрујаност код радикално настројених чланова бѣлокриницког сагласја изазвале су тврдње из „Окружне посланице“ о томе да „владајућа данас у Русији Црква, као и грчка, нѣ вѣрује у инога Бога, до у једног с нама“, да под именом „Иисус“ руска Црква исповѣда једног истог „Исуса“, те зато они што називају „Иисуса“ другим Богом, антихристом итсл. јесу богохулници. Противокружници су, напротив, тврдили да у руској и грчкој Цркви царује антихрист. Они су настојавали на осмокраком облику крста и писању имена „Исус“ на тој основи да је Иисус Христос био рођен осам година послѣ Исуса. У суштини, то је била крајња пројава беспоповског учења, које је продрло у срѣдину старовѣраца-поповаца, против којег је и била усмѣрена „Окружна посланица“.

И тако, закључујући своту вѣронаучних истина старообредника разних праваца, може се доћи до закључка да они бѣху убѣђени: ради зацарѣвања ере слободе – ере Христа, потказивати свештенике – јеретике никоњане, стрѣљати их, дизати у ваздух православне храмове и спаљивати иконе јесте свето и богоугодно дѣло а не грѣх. И што више буде уништено слугу антихристових, што више буде уништено-збачено „печата антихриста“ (царске символике) – то боље!

Борба с „антихристовим печатом“

Желим се оградити да, наравно, нѣсу сви старовѣрци прихватили бољшевичку власт, али таквих је била мањина, то углавном бѣху козаци-старообредници Сибира, Урала, Далеког истока, Дона, Терека. За њих је управо власт бољшевика била влашћу антихриста.

Повластице од совѣтске власти и даља судбина старовѣраца

За активно учешће у дѣлу револуције старовѣрци су имали неке приврѣмене повластице. Ако се црвени терор одмах дотакао Руске Православне Цркве започињањем стрѣљања и рушења њених храмова, то су старовѣрци још до краја 1920-их година могли слободно отварати и градити своје храмове, имати своја штампана издања. Но, „медени мѣсец“ нѣје дуго трајао, они бѣху уништени исто као и РПЦ, премда неки успѣдоше да оду. Старовѣрцима-милионерима који бише довитљивији, совѣтска власт је дозволила да своје капитале извуку преко границе.

У вишем руководству СССР је било много старовѣраца (по свом порѣклу). Постоје убѣдљива свѣдочанства да су у њих спадали Калињин, Ворошилов, Ногин, Шверњик (право презиме – Шверњиков), Москвин, Јежов, Косарјев, Постишјев, Јевдокимов, Звѣрјев, Маљенков, Булгањин, Устинов, Суслов, Пјервухин, Громико, Патоличев и многи други. Немало хероја Великог отаџбинског рата бѣху такође од старовѣраца.

Прошавши кроз братоубиство, природа човѣкова постаје друга; те и у многих старовѣраца нѣ оста ништа од вѣре у Бога, једино идеологија. Бивши старовѣрци почели су изграђивати совѣтског човѣка, совѣтско друштво, совѣтску земљу. Но, притом је знаменити совѣтски научник и фантастичар, порѣклом старовѣрац, Иван Јефремов, у „Маглинама Андромеде“ и „Врѣмену бика“ описао идеал високонаравственог совѣтског човѣка. Тѣ идеалне прѣдставе црпљене су, дабоме, из хришћанства.

Занимљиве чињенице

Испоставља се како је Рим био изврсно упознат с религиозном ситуацијом у Русији, те је покушавано да се на темељу заједничке мржње према РПЦ и дому Романових склопи пријатељство-унија са старообредницима. Али за старовѣрце имати посла с обријаним јеретицима је бесмислено. Па ипак, римске папе изражаваху неизрециву радост поводом братоубилачке револуције, говорећи: „Гвоздена Божја метла је помела православље с Русије за католичку мисију у будућности“.

Отворена је још једна занимљива тема; унутарпартијска чистка у руководству СССР, када су стрѣљали активне револуционаре, такође је била идеолошки обојена. То бѣше борба двѣ партије, лењиноваца-масона и постправославаца. Завршну тачку у том раздору је поставио бивши богослов, друг Ј. В. Стаљин, рекавши: „Као што је Мојсѣј извео Јевреје из пустиње, тако ћу их и ја извести из апарата компартије“.

Наравствено-богословски закључак

Грѣхопад је први раскол, то је трагедија читавог човѣчанства, а у даљој историји расколи, одступања од истине Божје получују разне изопачене облике.

Старообредништво је тежило очувању древне истините вѣре, древног благочашћа (сличне постулате имађаху фарисеји, и у тој тежњи нема ничега лошег), али се прѣвратило у то исто фарисејство и закоништво, који и распеше Христа. Историја се поновила: „цѣдили су комарца“, „видѣли трун у туђем оку“, и распели Русију.

Христос је код старовѣраца замѣњен за Христов обред. Зато су се под благочестивом мотивацијом појављивала безбројна учења, претендујућа на истину у послѣдњој инстанци. Старообредници један другог мрзе љутом мржњом (имам у виду присталице разних учења), а испоставља се да су сродни по унакаживању вѣре. Господ је још у древности упозоравао на такав модел односа према вѣри у Бога: „Чувајте се квасца фарисејскога“.

Разарање храмова „антихриста“

У бити, старовѣрци су вољно или невољно постали саучесницима убиства Русије, постали њеним џелатима. Управо су религиозне манипулације биле искоришћене у грађанском братоубилачком рату, и они сами испадоше таоцима и жртвама тѣх манипулација.

Данас се Русија и Руска Православна Црква поново под разним изговорима почињу подривати, дабоме, с најблагочастивијим намѣрама. Ту је она иста борба с антихристовим печатима и кодовима, с антихристовом влашћу, али притом се заборавља најглавније – врѣдност јединства Цркве Христове. Технике и модели религијских манипулација столѣтне давнине снова су успѣшно примѣњене у периоду саврѣмених обојених, мајданских револуција за пујдање људи једних на друге. Нѣје ли ора за извођење закључака?

Сада је нужно ипак скупити смѣлости, наравствене снаге, духовне мужевности да се признају своје грѣшке и моли опроштај у Бога и Русије за своје прѣступе. Једина могућност преодолѣвања раскола за старообреднике јесу покајање и повратак у лоно Цркве Христове. Такав начин, у виду једновѣрства, веома успѣшно постоји, почев од 1800. године.

Помѣсни сабор Руске Православне Цркве Московске патријаршије 1971. године старе обреде признао је равноблагодатним и скинуо клетве које су биле бачене на њих. Но, то је било учињено де-јуре, а де-факто наша владајућа Црква је од самог почетка признавала светост древних обреда. 2000. године Синод РЗПЦ је принео покајање прѣд старообредницима за причињене им прогоне.

Аутор је доктор богословља и магистар религиологије и философских наука

Посрбио Драган Буковички

(Visited 233 times, 1 visits today)
ПРАВОСЛАВЉЕ
One comment on “Олег Трофимов: СТАРООБРЕДНИЦИ – УБИЦЕ РУСИЈЕ?
  1. Текст је срамотна лаж са циљем да се сакрију праве убице Свете Царске породице Романов, као и убице свештеника Гарфилда председника САД 1881. и Цара Русије Алексеја II, убиство краља Александра Обреновића 1903, убиство кнеза Михаила 1868, убиство краља Француске 1789, убиство краља Шведске, убиство краља Александра Карађорђевића 1934, тројице Кенедија и још многих Хришћана владара Европе, почевши од првих убистава Хришћана владара која су у Јерусалиму извршиле убице послате из ислама, по налогу старца са брда, исламског вође. Исти они сатанисти који су нас Србе бомбардовали 1999.године, Мадлен Олбрајт, Тони Блер, врх Ватикана, сатанистички банкари Хазари, антихристи у спрези са исламом Саудије Арабије и Турске, исти они који сада помажу терористима Албанцима а пљачкају Србију и заговарају рат против Русије! Зна се да је Карл Маркс био сатаниста, праунук Ротшилда, као и Мазини оснивач мафије и Алберт Пајк сатаниста који је учествовао у стварању 1. и 2. светског рата у ком су жртве били 99% Хришћани – да би данас масони подизали за своје исламско-хазарске газде џамије широм Европе…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *