Драган Буковички: ПРОЈЕКАТ РУСИЈА ИЛИ ЈЕДАН ПРЕДЛОГ РУСКОГ НАЧЕРТАНИЈА ЗА ХХI ВЕК

Послѣ пуних пет година поново објављујемо приказ књиге „Пројекат Русија“, а у неколико слѣдећих наставака и одабране одломке из четворокњижја које је својеврѣмено узбуркало духове у Русији и допринѣло буђењу те земље, а које с идејама у њему изложеним иткако може бити од користи и српском народу.


Драган БУКОВИЧКИ

Драган БУКОВИЧКИ

За свега неколико септембарских дана те 2005. године, на адресе неколицине истакнутих јавних и културних делатника, као и највиших структура власти Руске Федерације – од Државног тужилаштва, државне Думе, преко министарстава унутрашњих и спољних послова, Федералне службе безбедности, Генералштаба, па до Администрације председника – курирском поштом разаслана је загонетна пошиљка, у којој се налазила само једна књига. Наслов: „Пројекат Русија“. Уместо било каквих каталошких података стајала је само напомена: „За спец. распрострањивање“. Аутори књиге нису наведени, пошиљалац је такође остао непознат.

Књига изазива праву буру у руским политичким круговима. Убрзо је од стране Управе за послове председника стављена на списак препорученог штива за државне службенике и друштвено-политичке раднике. Развија се широка расправа, прича доспева у јавност и, после само неколико месеци, 2006. године, издавачка кућа „Олма-прес“ књигу штампа у тиражу од 50.000 примерака, који је убрзо разграбљен.

Издавач у предговору тврди како се за објављивање књиге одлучио после низа чудних телефонских позива неких високих политичких првака, службеника Стејт департмента, представника Сорошеве фондације и разних „тајанствених личности“, које су покушавале да дођу до података о ауторима и штампарима тог самиздата.

proekt-r_649У јавности се распламсава расправа о томе ко стоји иза „Пројекта Русија“. Једни помињу име политичара Дмитрија Рогозина, други – историчарке Наталије Нарочницке. Трећи тврде да је све масло руских тајних служби. Четврти – да је то дело Руске православне цркве. Пети „оптужују“ окружење председника и Путина лично. Мишљење последњих „поткрепљују“ изјаве појединих страних званичника: „Први секретар-координатор допунских програма Амбасаде САД у Русији Ден Сент-Роси (Dan SaintRossy) и главни саветник за политичке процесе познате америчке Агенције за интернационални развој (USAID) Александар Соколовски (Alexander Sokolovski) на сусрету са демократском јавношћу Русије изјавили су да је америчкој влади познато да у Кремљу постоји „завера“, чији циљ је васпостављање монархије у Русији у раздобљу између 2008. и 2016. године…“ Даље, „понашање Кремља буди подозривост. Он не спречава антидемократску пропаганду… У земљи се развија широка кампања против демократских тековина. Какве ће бити последице доласка на власт људи, руковођених идејом последствености – може се само нагађати. Поново кружи авет. Али овог пута не по Европи, већ по Русији. Сад то није авет комунизма. То је авет тоталитаризма“1.

Другу књигу „Пројекта Русија“ с поднасловом „Избор пута“ објављује најкрупнији руски издавач „Ексмо“ из Москве, са почетним тиражом од 60.000 примерака.

Трећа књига „Треће тисућлеће“ излази 2009. године у фантастичних милион примерака. Аутори су и даље непознати.

Један од рекламних штитова с натписом "Пројекат Русија" у Кијеву

Један од рекламних штитова с натписом „Пројекат Русија“ у Кијеву

Медијски „рат“ поводом „Пројекта“ већ се проширио и на суседне државе: Украјину, Казахстан, Белорусију… У Кијеву избија скандал због постављених у центру града билборда са натписом „Пројекат Русија“ – преко карте на којој је Украјина приказана као део Русије. Рекламе су склоњене после три дана. Посланик Врховне Раде Андреј Парубиј у њима види „пропаганду руског империјализма“2 и захтева да се пронађу наручиоци.

Реакције јавности поводом идеја изложених у књигама крећу се у распону од крајњег усхићења до потпуног оспоравања.

О чему се, заправо, ради?

Анонимни аутори себе представљају као верујуће, православне људе и руске родољубе, забринуте за будућност отаџбине и човечанства у целини. „Пред нашим очима ствара се Последња Историја. Почетак трећег миленијума је почетак новог доба.(…) Опет је у Русији Смутно време. Али, овог пута са својим особеностима. (…) У освојеним градовима трешти музика победника. У Берлину 1945. године у свим ресторанима и кафанама трештале су совјетске песме. Свратите данас у коју год кафану или ресторан Москве, послушајте каква музика преовлађује у престоници наше Домовине… То је посредан признак који омогућује да се схвати од кога је окупирана наша Домовина“3.

protesti-protiv-putin5Борба против савремених окупатора, међутим, не може се водити на стари начин и традиционалним средствима. Савремени завојевачи су невидљиви: налазе се свуда, и нема их нигде. Главне битке се воде на информатичком пољу, на пољу људске подсвести. Да би борба против савремених завојевача имала икакве изгледе на успех потребно је сагледати корен проблема, почетни узрок процеса који, не само Русију, него читав савремени свет воде бродолому, а затим осмислити идеју, чијим спровођењем ће рушилачки процеси бити заустављени. Да би се идеја осмислила, треба располагати одређеним опсегом мишљења: „Наш противник размишља у размерама континената и цивилизација. Ради одбране, нужно је као минимум радити на његовом нивоу, а идеално – и вишем“. Аутори предлажу читаоцима да се, у складу са начелима изнетим у књизи, сагласно сопственим талентима и средствима, прикључе њиховој борби.

Корен свих савремених недаћа аутори налазе у самом државном систему који је, милом или силом, наметнут читавом човечанству, тј. у демократији. Стога су све књиге „Пројекта Русија“ посвећене разобличавању суштине демократског система и потрази за новим државним моделом, којим би старо уређење било замењено. Док се такав модел до у детаље не осмисли, нема смисла рушити постојећи систем – то може довести само до још веће несреће.

Аутори су нарочито успешни у разобличавању демократије: после њиховог разложног, подробног и свеобухватног преиспитивања тог система у теорији и пракси, од тзв. демократских вредности не остаје ни камен на камену. Читалац остаје с осећањем да је неко други рекао ствари које је и сам јако добро знао, али из неког разлога није умео или смео да их на такав начин изложи. Таквом осећању свакако доприноси чињеница да је цео овај философско-историјски спис писан живим, полетним и крајње једноставним језиком, често анегдотски, са обиљем примера и сравњења из историје и савремености, што га чини пријемчивим за најшири круг читалаца. „Демократија је за наше друштво појава исто тако туђа као и канибализам“ и „наметнута по условима примирја у Хладном рату, који смо изгубили. Данас, када је примирје окончано, са условима, наметнутим од противника, такође мора бити окончано. Русија је ионако већ платила огромну контрибуцију“. И још: „Теорија демократије противречи основним законима људске природе исто тако као што вечити двигатељ („perpetuum mobile“) противречи основним физичким законима. Дубље проникнувши у ситуацију, увидели смо: демократија коју критикујемо не представља целину, већ видљиви део целине – теократије новог типа (права власт је скривена, а формална, која глобално ништа не решава – на сцени“.

454681Фашизам, комунизам и либерализам су рођена браћа, чеда демократије. Демократија је производ протестантског погледа на свет, резултат постепеног отпадања Запада од хришћанства. Крајње увориште тог процеса може бити само у потпуном дивљаштву и отвореном сатанизму. Обриси таквог света већ се указују пред нашим очима.

У осмишљавању новог државног модела, пак, аутори имају мање успеха.

Полазиште је следеће: „Држава је џиновски механизам. Идеја мотора је извор енергије. Идеја државе – извор власти. Политичка идеја јесте принцип рада државног организма. Разликовање државних модела произилази из различитих принципа образовања власти.

У том контексту постоје три источника власти: Народ, Сила и Религија. У оквирима тих праваца развија се свака политичка теорија. Власт се или бира од народа, или отима силом, или сматра датом од Бога. Једна од три варијанте постаје компас, који указује на генерални смер. Ако смера нема, земља се уподобљава броду што плови незнано куда. Како је говорио Сенека, таквом броду ниједан ветар неће бити повољан. Безидејним ,бродом‘ поиграваће се Тржиште“.

Нечовечност демократије састоји се у томе што њен живот и развој зависе од уништења људских врлина у човеку. Најстаменија је она власт која је стална, и која се темељи на религији. На крају прве књиге, аутори долазе до закључка да је за Русију најбоље решење васпостављање монархије, али монархије у новом виду, прилагођене савременим условима, монархије која ће се користити и позитивним искуствима из совјетског периода. Тај нови вид монархије они називају православним царством.

2366Међутим, аутори се „притиснути аргументима“ већ у другој књизи Пројекта одричу идеје православног царства, настављајући потрагу за најоптималнијим државним устројством, истовремено продубљујући и проширујући своје одрицање демократије. Најзад, у четвртој књизи Пројекта, која је изашла почетком септембра 2010. године с поднасловом „Велика идеја“, долазе до система који називају новом теократијом, која се „може постројити по западном обрасцу, када вањски део модела представља демократија, а унутарњи власт жречева“.

У потрази за што бољим државним моделом аутори се све више удаљавају од начела за која су се залагали у почетку, од православних вредности на којима би будућа руска држава требало да буде заснована, предлажући поступке који су неспојиви са изворним православним учењем и светоназорима, чиме изазивају све веће критике, па и отворена оспоравања. Тако у закључку последње књиге предлажу „људима с активном животном позицијом да играју по реалним правилима система… Гледајте на све државне, властне и политичке структуре као на средство свог личног јачања. Запошљавајте се у државним структурама. Бирајте се у посланике сваког нивоа, од сеоског до федералног (како год можете). Као прво, то је најбољи начин да се изнутра види шта је то систем. А као друго, то су добре јасле. Ако се пијанка не може спречити, треба је повести“. Сами творци Пројекта тако неће чинити, па се не могу оптужити за недоследност; али мисле да њихови истомишљеници треба да искористе систем, а не да му служе за храну… Велику идеју, делимично изложену у четвртој књизи, они обећавају да ће ускоро потпуно разоткрити у новом Пројекту.

Јуриј ШАЛИГАНОВ

Јуриј Шалиганов

Иначе, „Велика идеја“, штампана у 100.000 примерака – прва је из серија књига „Пројекат Русија“ коју је један од аутора – Јуриј Шалиганов – и потписао. То је учињено због учесталих кривотворења, присвајања и злоупотреба изворног Пројекта. Осим тога, „циљ ће вам бити разумљивији када прохује предизборне битке: 11-те године думске, и 12-те – председничке“ – изјавио је Јуриј Шалиганов у интервјуу „Комсомолској правди“ од 1. октобра прошле године4.

Излазак у јавност личност Јурија Шалиганова није учинило мање загонетном. О њему се мало зна, премда је његово име у вези с „Пројектом Русија“ помињано још пре изласка прве књиге серије, априла 2005. године, што је касније углавном заборављено. Крајем априла ове године учествовао је у емисији „уживо“ петербуршке ТВ 5, где је представљен као члан председништва Савеза градинара Русије5 и члан владајуће партије Јединствена Русија. Иако је током емисије6 порекао своје чланство у партији, чињеница је да је 5. маја Савез градинара Русије подржао Путинову идеју за оснивање јединственог „народног фронта“; осим тога, изгледа да ово удружење ради под покровитељством владајуће партије.

Тешко је рећи колики је утицај „Пројекат Русија“ извршио на савремено руско друштво и земље бившег СССР-а. Благонаклони посматрачи извесне потезе руских власти и самог премијера Путина тумаче као спровођење идеја изнетих у Пројекту. Има их који сматрају да је Никита Михалков свој „Манифест просвећеног конзерватизма“ (преведен и на српски) добрим делом написао под утицајем Пројектa. Оваплоћење тих идеја запажа се и у неким новијим уметничким остварењима, као што су, на пример, филмови „Острво“, „Пропаст империје – византијска лекција“ или „Тарас Буљба“ – да поменемо само неке од оних које је имала прилике да види и наша публика.

y_ebeef891За противнике, „Пројекат Русија“ представља само још једну „ционистичку подметачину“, чија сврха је да паралише сваки отпор и обесмисли неке друге, по њима много озбиљније пројекте, какав је на пример „Руска доктрина“, коју је под окриљем „Центра динамичног конзервативизма“ осмислила група руских интелектуалаца, и у којој су смернице будућег развоја Русије и планови конкретног деловања у различитим областима далеко подробније назначени.

И једни и други слажу се у оцени да је коначан крах постојећег међународног поретка близу. Ново „смутно време“ у целом свету аутори „Пројекта Русија“ предвиђају у року од наредних неколико година. „Пројекат Русија“, „Руска доктрина“ и још неке иницијативе, које овде нисмо поменули, настале су као покушај мислећих руских људи да се последице неминовног општег бродолома што нас све очекује колико је могућно ублаже, те изграде темељи праведнијег друштва које би, уместо на шпекулацијама, суманутој потрошњи и похлепи, било засновано на етичким вредностима.

У сваком случају – има се о чему размишљати. Ове књиге посебно могу бити подстицајне за припаднике српске елите, коју одликује потпуна безидејност. Јер, од стицања независности земље до данас она никада није показала талента и способности да се отргне од слепог, идолопоклоничког слеђења туђинских шаблона и при уређивању државе узме у обзир искуства и особености народа којим је хтела да управља. О некаквом плану државног развоја да се и не говори; ни озлоглашено Начертаније Илије Гарашина није чист плод српске државотворне мисли: и оно је настало под упливом пољске емиграције на челу с кнезом Адамом Чарторијским, који је деловао под покровитељством француске и британске дипломатије. У новије време, крајње добронамерну и паметну идеју државног преустројства овлаш је назначио др Арчибалд Рајс у свом завештању „Чујте Срби!“. На овај предлог српска елита, осим надменим подсмехом – није се одазвала никако. Средњи систем св. Владике Николаја Велимировића стоји као усамљени светионик у мртвом мору српске државотворне мисли.

Стога нас је веома обрадовало сазнање да су прве три књиге „Пројекта Русија“ већ преведене на српски језик, и да су штампане у издању Академије за дипломатију и безбедност из Београда 2009. године. Та чињеница је и непосредан повод овог нашег осврта.

Помислили смо, најпре због звучног имена издавача, како код нас ипак није све тако црно, да у Србији постоје установе које се озбиљно баве својим послом, пратећи савремене токове у свету, па и у земљи која представља „један од главна четири стуба спољње политике Србије“.

projekat-rusija-komplet-3-knjige-novo-_slika_o_44722481Елем, српско издање „Пројекта Русија“ је лепо опремљено, тврдо укоричено, књиге су прошивене, са веома ефектним решењем корица и… ту се исцрпљују све могућности похвале. Отварањем корица радост због сусрета с новим штивом замењује тешко разочарење.

Издање је уредио и (прилично празњикав) предговор написао, тачније – одрадио проф. др Ненад Ђорђевић. Стиче се утисак да писац предговора књигу којом се бави једва да је прелистао.

Као лектор и коректор потписан је Владимир Адамов. Али само потписан. Обиље штампарских грешака и незграпно склопљених реченица, које се могу срести буквално на свакој од око 1000 страница овог трокњижја – сведоче да никаква лектура и коректура текста није ни покушана.

Но, то је само пола беде. Очигледно је да је и преводилац Радослав Бошковић свој део посла, благо речено, отаљао, те да се није претерано трудио разумети дело које преводи. Рекосмо: отаљао; некако смо склонији томе да бројна лоше, па и потпуно погрешно преведена места, која ту и тамо излагање аутора чине потпуно бесмисленим и неповезаним, тумачимо небрижљивошћу, неголи незнањем преводиоца.

Следећу чињеницу, међутим, тешко је тумачити само аљкавошћу приређивача и преводиоца. Наиме, трећа књига српског издања „Пројекта Русија“, с поднасловом „Ратници креативности“ – уопште није трећа књига изворног „Пројекта Русија“!

Горе смо већ рекли да је „Пројекат Русија“ писан као, условно речено, философско-историјски трактат. Аутори су упозоравали да су се на интернету појавила лажна, дописана издања Пројекта. Тако, на пример, у српском издању друге књиге „Избор пута“, у њеном седмом одељку под насловом „Правци“, има 16 поглавља. У интернет-издању књиге, на званичном сајту „Пројекта Русија“, овај одељак има 10 поглавља. Но, оставићемо по страни питање изворности спорног „вишка“ од шест глава; тамо у начелу нема ничег што би се косило са идејама које аутори заступају.

voini-kr_378Међутим, „Ратници креативности“ (поднаслов: „Главна књига 2008-2012“) су, за разлику од осталих књига изворног „Пројекта Русија“ – писани у уметничкој форми, као роман, и представљају први део двокњижја, које је само изашло под „фирмом“ „Пројекта Русија“ (други део, још непреведен на српски, носи наслов „Праведни мач“). Шалиганов и његове анонимне колеге нигде нису потврдили (а ни порекли) да „Ратници креативности“ представљају њихово дело. Тог двокњижја у сваком случају нема на званичном сајту Пројекта. „Ратници креативности“ се ни садржински никако не могу повезати с „Пројектом Русија“, и несхватљиво је како су приређивачи српског издања могли направити тако крупну омашку.

Све наведено чини ово издање Академије за дипломатију и безбедност слабо употребљивим за српског читаоца.7


3 „Пројекат Русија“, I књига. Сви цитати који следе, уколико није другачије назначено, извучени су из неке од четири књиге Пројекта.

5 Союз садоводов России, тј. сопственика невеликих сеоских земљишних парцела – градина, на којима се добар део градског становништва бави баштованством, узгојом воћа и поврћа за своје потребе. Градинарством се бави око половине становника земље, што градинаре чини најмасовнијом категоријом становништва Руске Федерације. Овакав вид делатности има огроман друштвени значај, нарочито у времену кризе.

6 Цела емисија може се погледати овде: http://www.5-tv.ru/programs/broadcast/506288/

7 Чланак је први пут објављен лѣта 2011. године. У прѣводу Мирјане Радосављевић недавно је приређен нови, квалитетни прѣвод прве књиге „Пројекат Русија“, који можете преузети ОВДѢ.

(Visited 101 times, 1 visits today)
ГЛАВНА
One comment on “Драган Буковички: ПРОЈЕКАТ РУСИЈА ИЛИ ЈЕДАН ПРЕДЛОГ РУСКОГ НАЧЕРТАНИЈА ЗА ХХI ВЕК

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *