Арса Пајевић: МИРОПОМАЗАЊЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I. У ЖИЧИ СЕДМОВРАТНОЈ

Милина је било погледати пространим пољем ту раздрагану војску српску, како весело пролазећи поред краља у најживљем трку пољем одмицаше, да другима места начини, а особито леп призор даваше силна лака коњица, као да је израсла на својим помамним коњима…


Арса Пајевић (1841-1905)

Арса Пајевић (1841-1905)

Бавећи се на путу кроз Србију више дана, најпријатнија ми беху јутра и вечери, када осетиш онај хладан горски здрав ваздух, који се разлева са китњастих венаца високих гора, обраслих шумом, вазда обмотаних тананом беластом маглицом, те изгледају као сањаве очи небесног анђела. Те кад се иза тих планина јутром стане помаљати румена светлост у свом величанству своме полазећег сунца, да скине ту копрену са спаваћиве природе, па да је обасја својим божанским лŷчом, који цео големи свет и свуколику васељену тако благо и топло загрева при погледу таке неописане божије красоте, душа ти се уздигне, напојена необичним миљем, те осетиш крај себе близину оне вечности, која раздваја небески од земаљскога грешнога света.

Једно тако јутро беше кад се кренусмо у Жичу седмовратну, спустивши се са ибарског моста из Краљева ванредно лепим и правим путем, кроз само зеленило, као да идемо неком дивном шетницом, те за пола часа стигосмо пред манастир Жичу, где је већ је прилично доста света било и све је више непрестано долазило, да си пред краљев долазак једва прегледати могао ону множину народа, што се расуо големим пољем и по свима просторима око манастира, који је уздигнут на висоравну једнога брега, те има диван изглед на све стране око себе.

Митрополит Михаило Јовановић (1826-1898)

Митрополит Михаило Јовановић (1826-1898)

У цркви је свештенство са митрополитом на челу, најсвечаније обучено и чека краљев долазак, којега око 9 часова огласи у пољу војничка музика свирком химне и за мало па ево и краља, којег на црквени врати дочека митрополит, владика Јероним, админ. жичке епарх. арх. Дучић и много свештенство, те га допратише у цркву пojyћu црквене песме.

Краљ се прекрсти, па десно стаде у свој престо, а свештенство оде у олтар, из којег се одмах опет поврати, па стаде у групи према краљу, те митрополит Михаило са крстом у руци поздрави беседом долазак младога краља, као првога после више од шест стотина година у овоме божијем храму, која, беседа од речи до речи гласи:

Благоверни Краљу!

Сретамо те у овом светом дому, са благословом и љубављу, па молимо Бога, да Ти, преко тајне миропомазања дарује своје небесно посвећење, да будеш богоугодни владаоц ове земље и државе српске.

Тебе, светли Краљу, у ово божје светилиште доведе Србија, а предусрета Те и прима света православна црква.

Молитве пуне љубави и народне наде, допраћajy Те довде а овде Те ево прима са љубављу света црква, молећи се Бory за Твој напредак.

А молитве Србије и народа српског, молитве цркве и њених свештенослужитеља, npoћи ћe овај простор, што је између неба и земље, доћи ћe до престола Свевишњега.

Свети Сава, који је овде миропомазао и крунисао Краља српског Неманића, брата својега, нека благослови и Твој улазак у седмовратну Жичу и твоје миропомазање, преко којега ћe cићи и на Тебе небесни благослов. И дај Бoжe да небесни благослов, божја благодат освешта Твоје помисли, твоја осећања и твоја делања и укрепи и помогне Твојему развићу телесном и умном на радост свете цркве, на cpeћy мајке Србије и народа српског, на утеху Твојих родитеља и на славу Дома Обреновића.

Благоверни Краљу! Почем се по милости божијој чудодејством пресветога Духа, има сада у овоме светом храму да сврши твоје Миропомазање и божије посвећење за владаоца Србије; то Ми, представници свете цркве, заједно са народом српским, ишчекујемо, да по правилу, које је за овај случај претписано црквом, чујемо из Твојих уста исповест свете православне источне вере, те, због тога и питамо Те да Нам кажеш, како верујеш?“

"Мѣсто гдѣ се вѣнчавају на царство српски краљеви". Цртеж из руског часописа "Живописное обозрѣние стран свѣта", 1889.

„Мѣсто гдѣ се вѣнчавају на царство српски краљеви“. Цртеж манастира Жиче из руског часописа „Живописное обозрѣние стран свѣта“, 1889.

Све очи беху упрте на младога краља, који најозбиљније, узвишеним гласом пресецајући стаде јасно, гласно и разговетно читати: „Вјерују во јединаго бога оца, сведржитеља, творца небу и земљи, видимим же всјем и невидимим па га свега до краја тако дивно изговори, да боље не би могао ни један протопоп учинити, само што му је у томе дугом читању сметао неједнак глас, који се у њему као младићу баш сад почиње мењати, прелазећи са детињског у младићско-момачки.

И за тим отпоче чин самога миропомазања.

Млади краљ Александар имађаше на себи униформу пуковничку, са златним еполетама, које на раменима трептаху и преливаху се, а преко рамена носаше широку тробојну ленту са орденом белога орла, и поврх свега имађаше о врату на широкој црвеној траци златан крст, орден светога гроба, који му је за ову прилику послао патријарх јерусалимски. О пасу му висаше сабља, у руци држаше црвен калпак са белом перјаницом, а на ногама имађаше чизме до близу колена.

Краљ Александар Обреновић. Слика из 1890. године.

Краљ Александар Обреновић. Слика из 1890. године.

Но поврх свега светљаше необичним сјајем, чаробном дражи као чиста кап росе сама младост, ванредна лепота лика и узраста младога краља, који стајаше у своме столу најозбиљније, за цело прилично дуго време докле је трајала молитва за миропомазање, док му не приђе архимандрит Дучић и шапну да приступи дверима ка самоме миропомазању, које су певци пратили, у обим певницама, појући најкрасније песме. Младога краља обли лака бледоћа и лице му канда још озбиљније дође, те сишав са свога престола, приђе дверима, где му сабљу одпасаше, на грудима раскопчаше хаљине, те га сретни митрополит Михаило помаза светим миром по челу, грудима и рукама онако, како се свако невинашце при крштењу у цркви миропомаже.

За тим се млади, св. миром помазани краљ, од силнога узбуђења канда још озбиљнији врати натраг у свој стол, а митрополит са целим свештенством изиђе, те стојећи према краљу, одпоче дугачку молитву за св. миропомазање, при којој смо молитви сви заједно што нас је год било у цркви уз митрополита са свештенством и младим краљем клечали.

За сво време миропомазања, које је врло свечано текло један читав час, на пољу ван цркве грували cy топови ca 101 метком, да су се тресли црквени прозори, на које је више пута млади краљ поглéдао, а на сводовима и по цркви још добро сачувани стародревни живописи многих светаца и српских краљева, као да су оживели, те се мичу сузнога ока и радоснога лика, да виде после пет векова из гроба васкрслу краљевину и првога миропомазаног краља српског после шест стотина година. И само плаво небо, озарено величанственом светлошћу сунчаних зрака, кроз високо кубе седмовратне Жиче, продираше у цркву да крунише дело слабих смртних руку лаким пољубом младога миропомазаника, над којим истресаше благослов божији, што су измолиле многе сузе и топле молитве за више од пет векова целог мукотрпног народа српског.

Чини ми се, да сам у том свечаном часу, обузет необичним миљем душе и срца, угледао оног божијег анђела хранитеља, који је тако дуго над српским народом лебдео, где својом светом руком утире сузе, које му на очи врцају. Велик јеси, Господи, Боже мој и чудна су дела твоја!

За сво време дуге и топле молитве, пре и после миропомазања, непосредно тик иза самих леђа младога и нејакога миропомазаника, погружен у дубоку и топлу молитву, како то зар само Руси у божијем храму могу и знају бити, стајаше нарочити изасланик великога, моћнога „врагам својим“ страшнога цара Александра III., који је као крштени кум младога помазаника божијег данас похитао, да преко својег нарочитог изасланика, у особи посланика и министра Персијанија, присуствује у овом по цео народ српски у Србији тако важном чину, који је тиме још већма уздигао.

На завршетку миропомазања два ђакона, за којима је цело свештенство стајало, наизменце у највећем церемонијалу поздрављаше миропомазаног краља, као што се свуда у нашим црквама владаоц поздравља, а певачко друштво „Обилић“ иза црквених певница певаше оно велико и свечано црквено „многаја љета“ своме светломе куму, из најраздраганијег срца, да се све орила стародревна црква Жича седмовратна.

nicifor_ducic

Нићифор Дучић (1832-1900) – архимандрит СПЦ, добровољачки командант и српски историчар, предсѣдник Српског ученог друштва (189-1891) и редован члан (од 1891.) и добротвор Српске краљевске академије

За тим је отпочела служба божија, а краљ прекрстив се изађе на поље заједно са целом својом свитом, да се мало расхлади и освежи чистим ваздухом и лаким поветарцем горским, јер доиста ово што је предходно имао да поднесе, било би доста и за најјачег човека, а толи за њега нејакога младића од тринаест година.

При свршетку божије службе, опет уђе млади краљ у цркву па стаде на своје место у столу краљевском, и кад при самоме крају службе божије дође причешће, сиђе доле и приђе отвореним дверима, где га на врло свечан начин причестише митрополит Михаило и уста му притиште пешкиром црквеним владика Јероним десно, а са леве стране стојећи архим. Дучић, после причешћа пружи младоме краљу врло дивну златну купу, из које се млади миропомазаник у два у три пута подобро напи вина, па још једном приђе св. путиру, који држаше митрополит Михаило, те пољуби св. путир и за тим десницу старога архијереја, па се врати на своје место у краљевски стол. Зa тим митрополит Михаило у подпуноме орнату своме са круном на глави и са часним крстом у десници руци изиђе те стаде на сред цркве, где је изговорио проповед ову:

Благочестиви Хришћани!

Свршисмо сада, по милости божјој врло важно и значајно свето дело, светим миром помазасмо и божјом благодаћу посветисмо за српскога владаоца, младога Краља Александра.

Сȃм Бог вели за своје помазанике да их треба поштовати и чувати: не прикасаите сја помазаним моим. Слушајте дакле, хришћани, глас неба и извршујте заповест божју.

Драгим камењем украшен крст од позлаћеног сребра, рад призрѣнских мајстора, који је краљ Александар подарио манастиру Жича на дан свога миропомазања. Крст је манастиру враћен 2010. године из Нѣмачке, куда је доспѣо током II свѣтског рата.

Драгим камењем украшен крст од позлаћеног сребра, рад призрѣнских мајстора, који је краљ Александар подарио манастиру Жича на дан свога миропомазања. Крст је манастиру враћен 2010. године из Нѣмачке, куда је доспѣо током II свѣтског рата.

Помазаник је божји изабраник, кога Бoг опредељује, подиже, овлашћује и посвећује да влада и управља народом, по вољи и заповести божјој за добро и срећу народну.

Мудра је и спасоносна ова заповест божја о неприкосновености поглавара земље и народа. И кад не би Бог ову заповест изрекао и објавио народима, сами народи и државе ради своје користи, ради опстанка друштва и реда у њему, морали би да узаконе и одржавају неприкосновеност својега владаоца. Јер помислите, ко ће моћи да се брине о срећи и напретку, о сигурности државе, када сâм мора непрекидно да преза, да зазире, да стрепи, и да сумња о својој личној сигурности. Искуство и догађаји тврде, да где се ова божја заповест преступи, да се свуда јавља општа забуна, страховање, потрес државног организма, и застану радње, успламте страсти себичњака, усколебају се, устраше сви становници државе. Дакле, благочестиви Хришћани, поштујте, чувајте и љубите владаоца, сада Миропомазаног Александра I: не прикасаите сја помазаним моим.

И нека је хвала Господу Бoгy — Србија има сада помазаника божијега, младога краља Александра; који дај Бoжe, да буде срећан са својим народом и да српски народ буде срећан са својим младим Краљем. Амин!

За тим се вратише свештеници у олтар са митрополитом Михаилом, који од силне службе, што трајаше пуна три часа, тако умopeн беше, да не могаше на свршетку поделити нафору, коју већ понео беше, но се у олтар врати, а нафору преда владики Јерониму, те овај даде св. хлеба младоме краљу, који владику у руку, а овај њега у теме пољуби, за тим приступаше за нафору изасланик рускога цара, цела краљева влада, па за овима ми сви остали.

После причешћа кад је краљ стајао у своме столу, одкидајући од оне поскурице, коју је на причешћу добио и до половине овде појео, дође у цркву телеграм, као честитка његова оца из далеке туђине, па кад је млади краљ прочитао, радост му се на лицу показала, те пружи телеграм Пepсијану, а овај намесницима Белимарковићу и Протићу од којих пође депеша из руке у руку свију министара а мене такну сред срца нека туга, гледајући у сретноме пресретноме миропомазаном српском краљу, несретнога младића, који код живога оца и миле мајке своје нема крај себе у овако свечаноме часу својега живота никога до бога милога, да искаже ону праву детињу радост и срећу, што му на чистоме срцу лежаше, те је очевидно савлађиваше за његове године неприродном и немилом збиљом, која му угушиваше немилосрдно најсветије осећање једнога детета.

Манастир Жича 1889. године

Манастир Жича 1889. године

За тим краљ са целом својом свитом изишао беше из цркве, где га поздрави неописано одушевљеним узвицима цео народ, који не мога у цркви бити, а краљ се свима захваљиваше идући напред кроз непрестано најодушевљеније клицање, докле се не сиђе са ове висоравне доле у поље, које је прекрилила силна војска и многи народ, те се заустави са својом свитом и уђе у средини поља подигнуту трибину, крај које су за тим пролазиле и одушевљено клицале оне силне депутације које је народ из целе Србије изаслао, да поздраве миропомазаног свог младог краља. Тих депутација беше врло много, јер беху у њима сви председници општина из целе земље, те свака депутација одвојено дошав према краљу и узвикнув три пут: „Живио“, одмах оде даље, да другој места начини, и једна за другом непрестано су ходиле, јер су пре тога биле поређане, те је ишло непрекидно, па ипак је доста дуго трајало, док су се све обредиле и на другој страни опет се на једном месту нашле, те им се краљ са неколико речи свима уједно захвали.

За овим је сваколика војска, пешаци, лаки коњици и многи тешки топови, са целом својом спрегом најсвечанијим маршом уз војничку свирку пролазила покрај краља, који је све прегледао и јављао се војнички сваком команданту.

Спомен-медаља миропомазања Краља Александра Обреновића у манастиру Жича из 1889. године.

Спомен-медаља миропомазања Краља Александра Обреновића у манастиру Жича из 1889. године.

Милина је било погледати пространим пољем ту раздрагану војску српску, како весело пролазећи поред краља у најживљем трку пољем одмицаше, да другима места начини, а особито леп призор даваше силна лака коњица, као да је израсла на својим помамним коњима, који упропнице скакаху, па кад тек минуше покрај краља, ту се одвоји по који командир, те као муња оде прелетати големим пољем, које брзи њихови коњи под собом грабише, да свако око за њима погледати мораде. Било је више њих тако ванредно брзих, који су се пољем играли на својим коњима, докле је год сва војска пролазила.

За тим је млади краљ и својој војсци изрекао једно срдачно „хвала вам јунаци“, те за тим кроз силан народ крену својим кочијама, на којима се одвезе пут Краљева, а тим је путем преко ибарскога моста прешло тога јутра више од три хиљаде кола, што сам дознао од закупника тога моста, где су четири човека ради контроле бележили свака кола, која су ту прешла.

У славу тога дана, даван је општи народни ручак (банкет) за хиљаду особа, већином за стране госте, који су амо дошли да участвују при миропомазању краљевом. После два сахата дошао је краљ у пратњи својих намесника, Персијана, митрополита са вишим свештенством и целе своје владе, који су заузели своја одређена места на три стола, једно до другога, а пред овим њиховим столовима пружило се у десет реди небројено столова, за којима је седело хиљаду гостију, који сви поустајаше кад дође краљ са својом свитом те повика :„Помози бог браћо“ на што се заори из више хиљада грла силно, „живио“ у три маха, јер око те големе зелене сенице, која беше подигнута на једном великом пољу за тај ручак, беше се слегао силан свет да гледа, јер све отворено беше.

Краљевски намѣсници 1889-1893): Јован Ристић и ђенерали Јован Бѣлимарковић (лѣво) и Коста Протић (десно)

Краљевски намѣсници 1889-1893): Јован Ристић и ђенерали Јован Бѣлимарковић (лѣво) и Коста Протић (десно)

Краљ је седео на средини одвојеног стола, а да њега са обе стране по један намесник, до њих с десне стране митрополит, с леве стране заступник цара руског, и до њих редом министри са обе стране.

И кад се зачу глас онога свештеника, који чита „Оченаш“ као молитву пре ручка, устаде краљ и сва господа и сви гости, докле молитва трајаше, па за тим одпоче ручак, који је текао без најмање укочености.

Прву здравицу, као поздрав миропомазаном краљу, подигао је човек из народа, за којег слободно данас може се рећи да му у грудима бије живо срце народно, те изговори, стојећи пред краљевим столом у сељачком оделу, дивну патриотску здравицу, да је лепшу и прикладнију у овоме часу нико у Србији не би изговорити могао. Његов бујан говор текао је као горски поток, савлађујући све пред собом, да се при крају своме разлије у најодушевљеније узбуђење, које је покренуо у свима срцима, која га слушаху.

Спомен-биста народном трибуну Ранку Тајсићу (1843-1903), откривена у његовом родном драгачевском селу Пухову 2010. године.

Спомен-биста народном трибуну Ранку Тајсићу (1843-1903), откривена у његовом родном драгачевском селу Пухову 2010. године.

Тај говорник беше један од најкарактернијих, највиђенијих, а без сумње и најдаровитијих говорника у радикалној странци, Ранко Тајсић, човек средњега, врло лепо развијенога узраста у најлепшим мушким годинама, пун млађане снаге и одушевљења, као што му је и странка у којој је поникао, прави народни представник. Он говораше узвишеном главом, бираним речима, слободно, јасно и гласно, као што говоре сељаци у Србији и при свршетку говора, који је прекидан и праћен најживљим одобравањем и узвицима, приђе још један корак ближе, опружи смело јуначку десницу, те се куцну чашом пуном вина прво са краљем, па онда са намесницима, Персијаном, и кад дође до митрополита, овај прави горски син, куцну се па смерно погну своју поноситу главу, те пољуби старога архијереја у руку и пође даље да се куца са министрима, са којима се у редовима негдашње опозиције неустрашиво борио и прогоном ван драге му отаџбине доста напатио. У часу, слегоше се око њега силни гости, те не би краја љубљењу и стиску руку.

После Ранка изговорио је врло значајну, пуну патриотскога полета беседу, намесник Белимарковић, који у томе часу извио се беше из намесничког достојанства, те говораше са пуно ватренога осећања, живо, тако рећи плаховито, како прави Србин мислити и осећати може. И његов говор праћен је и прекидан силним одушевљеним узвицима и одобравањем.

После тога наскоро подиже се млади краљ са целом својом свитом, те пође као што је амо и дошао узвикнувши „збогом браћо“, а цео велики скуп народа одазиваше му се одушевљено трократним „Живио“, за чим се продужи и даље весеље, којем се приближи и војничка музика, те потекоше још многе друге здравице, поведе се народно коло и разне друге игре у најбољем расположењу до саме вечери, када се мирно разиђоше и последњи још заостали гости на томе банкету.

Увече после 9 сахата давана је бакљада, ношене су многобројне буктиње и држан је говор пред конаком краљевим у дивној згради ратарске школе и певале се врло лепе многе песме. За тим краљ са свитом сиђе доле и пређе преко улице, да оде у своју трибину, у чијој близини одпоче на једном великом пољу приређен величанствен ватромет, који се изводио скоро читав један час, а по красоти не би се могао бољи извести ни у једној већој европској вароши. Око 11 часова ноћу овај се ватромет завршио са пуцњавом као из топова, и цело Краљево беше осветљено не само свећама и светиљкама, него и више њега онај велики простор оним силним ракетлама, које једна за другом лећаху небу под облаке, разливајући најлепше светле зраке у своме падању.

Здање Ратарске школе у Краљеву. Данас је у њему смѣштен Народни музеј.

Здање Ратарске школе у Краљеву, изграђено 1873. године. Данас је у њему смѣштен Народни музеј.

Весељу народном, игри по целој вароши главним улицама, посред запаљених лŷча, који далеко осветљаваху, уз музике, песму и попевку, не би краја све до беле зоре, која их опомену, да се ваља прибрати, од ноћнога пировања лице умити, па тако до миле воље раздраганим срцем поћи да испрате најмилијег госта свога миропомазаног краља Александра, који тога јутра креташе за манастир Лавру Студеничку.

* * *
He мoгy да завршим ове редове, а да се још једном не вратим предмету, на који сам пуним очима и радосним срцем вазда погледао, кад год сам близу њега био, а то беше много пута, па никад да ми се очи умориле а срце заситило. То беше неприкосновена личност младога краља Александра, којег сам и нехотице више пута својим погледима принудио, те је као прекрасно стидљиво девојче оборио свилен-трепавице својих крупних очију, на којима се вазда сушта невиност у потпуноме своме сјају разлеваше.

Погледајући га тако, дивио сам се не само у његовој тринаестој години ванредној развијености телесној, која је толико напредна, да би могла још тpи године више на себе примити, према телесном развитку дечака уопште у његовим годинама, него сам се још већма чудио његовом млађаном добу неприродној озбиљности и личноме држању, што му красну ведрину лика и умиљатост дечије душе тако хладно и немилостиво стезаше краљевско достојанство, да сам више пута приметио како се тренутно извија и отима чила његова младост, испод овога несноснога притиска.

Замислите само, дете у његовим годинама, да мора из дана у дан по више часова дневно стајати укочено у цркви, на узвишеном краљевском престолу, на који су толике очи упрте, па да су му покрети тела и цело његово душевно биће тако дуго немилом стегом везани, које он лично мора да трпи, не само у цркви, него и на сваком другом јавном месту, где год се укаже у краљевском достојанству, окружен големом свитом својом. Па још и боже помози, кад ово врши у ходу са покретима, где може уз пут својој нај ближој околици и пo коју реч од срца изустити, али кад је у цркви или на другом којем месту по више часова прикован, те мора и душом и телом укочено стајати, гледати и мирно, непомично слушати, онда је то ванредно велика стега и терет за цело његово младићско развијће.

Друго је то, кад човек носи тај терет, који је њему као детету у део пао да понесе, па још самохраном детету, без свакидашњег виђења и додира са својим родитељима и оног вазда тако њежног и драгоценог разговора са својом милом мајком, која детињу душу највећим светињама и врлинама неописано богати и тако благотворно испуњава, да му овај недостатак никад и нико више кроз цео живот надокнадити не може.

Ђенерал Милојко Лешјанин (1830-1896), учесник српско-бугарског и српско-турских ратова, начелник Главног ђенералног штаба

Ђенерал Милојко Лешјанин (1830-1896), учесник српско-бугарског и српско-турских ратова, начелник Главног ђенералног штаба (1879-1880. и 1882-1888. гг.)

Па још кад узмете, да је млади краљ необично живахне природе, чилога духа и ванредно бистре памети, које сам при најмањим покретима више пута на њему приметио, како се ови красни божији дарови по његовом свежем и лепом лику у тренутку као муња разлију и обасјају целу унутрашњост његову у једноме сусрету погледа му са погледима поверљивих и познатих му личности из његове најближе околине у цркви или на другом месту, где не може ни да се покрене слободно, онда тек можете замислити право уживање оних који су тако сретни да красну младост и њезине божије дарове на њему гледају у часовима његових слободних детињих покрета, без икакве стеге и непријатне укочености.

* * *
Да се види како поверљиви, пријатељски одношај и какво одушевлење владаше између највише војничке господе и разних других сталежа народних, морам навести и то, како је на банкету у Краљеву, где беше присутан краљ са целом својом владом, после свршеног заједничког ручка и многих родољубивих здравица, ђенерал Милојко Лешјанин у свечаном своме ђенералском оделу, са многим орденима, повео велико српско коло, у које се на близу до њега ухватио беше у својој црној мантији и камилавци, са дугом брадом, честита старина, настојатељ манастира Мaнacије на Ресави, задужбине кнез-Лазареве, а до овога редом нанизаше се раздрагани гости из свију сталежа, без да се једно од другога што узтезаше, нити промераваше у томе часу растојање, које их у обичном животу дели од садањег свога најближег суседа, у лепом венцу сложне српске браће.


Изворник: Мала споменица с петстогодишњице Славе Видовданске у Крушевцу и миропомазања Краља Александра у Жичи, Нови сад, 1889, стр. 103-121.

Арсеније-Арса Пајевић, српски штампар, књижар и издавач рођен је у Новом Саду 31. VIII 1841, гдѣ је 26. XII 1905. године и умръо. Био је најзначајнији издавач Јована Јовановића Змаја, издавао је и штамао многе листове и часописе, као што су Српске илустроване новине, Стармали, Невен (у којима је уредник био Змај), Јавор, Браник, Глас истине, Стража, Нова школа, затим календаре Орао, Царић, Жижан и бројна издања књижевних и научних дѣла. Из његове књижаре изашли су доцније значајни књижари и издавачи попут Геце Кона, Исидора Ђорђевића, Светислава Цвијановића… Бавио се и публицистичким радом, а своју имовину је завѣштао Српској великој православној гимназији у Новом Саду.

Поглавље из Пајевићеве Мале споменице… дато је с минималним измѣнама изворног правописа.

Приредио Драган Буковички

(Visited 229 times, 1 visits today)
ГЛАВНА
One comment on “Арса Пајевић: МИРОПОМАЗАЊЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I. У ЖИЧИ СЕДМОВРАТНОЈ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *