Ана Филимонова: Институционално преузимање и пројекат Intermarium: германско-дунавски геополитички вектор савремених протеста у Србији

Чак и у одсуству јавно утврђених доказа о непосредном оперативном управљању текућим протестима од стране СР Немачке, сама чињеница постојања дугогодишње инфраструктуре (Пајтић — FES — GIZ — AER — MASA) ствара високу вероватноћу коришћења овог канала. У условима оштре сучељености Немачка у Војводини и њеним институционализованим елитама добија готову полугу притиска на Београд, способну да протестну енергију маса усмери у жељеном правцу.

---

Повод за ово истраживање представља масив аналитичке документације који кружи у стручним и регионалним српским круговима (финансијски извештаји невладиних организација, изводи о грантовима USAID-а и GMF-а, као и подаци из званичних европских регистара уговора), чије порекло, због поверљивости извора, не подлеже обелодањивању. Овај досије, очигледно ангажован по својој првобитној задаћи (дискредитацији друштвених и академских кругова повезаних са студентским протестима путем приказивања њиховог спољног финансирања), ипак је политички и научно изузетно занимљив. Он омогућава реконструкцију матрице која ствара услове за институционално преузимање протестне агенде.

Од спонтаног протеста до институционалног преузимања

Јавна расправа о српским протестима обично се гради око две поједностављене схеме. Према првој, протест је потпуно самосталан и стихијски израз друштвеног незадовољства. Према другој, целокупна протестна активност је од самог почетка организована из спољних центара и зато нема самостални субјективитет. Обе схеме су недовољне. Постојање стварних унутрашњих узрока протеста не искључује накнадно укључивање у њега већ постојеће организационе инфраструктуре, коју финансирају међународни фондови, програми страних држава и невладине организације. Управо тај механизам треба означити као институционално преузимање. Он не подразумева да спољни субјект ствара протест ни из чега. По нашем мишљењу, његов задатак је другачији: искористити већ настало друштвено незадовољство, обезбедити му стручне кадрове, политичке инструменте, медијске ресурсе и организационе платформе, а затим усмерити протестну енергију жељеним током.

Представљена грађа омогућава издвајање неколико међународних канала повезаних са страним фондовима и друштвеним организацијама.

Канал Open Society — EUMAP — Civil Rights Defenders — Građanske inicijative — Бауцал

Први чвор повезан је с Александром Бауцалом. У представљеној схеми помиње се његова повезаност с Open Society Foundation Serbia, као и са правцем Open Society/EUMAP. Упоредо се указује канал Civil Rights Defenders — Građanske inicijative — истраживачки пројекат — Бауцал. Тако се један стручњак налази на пресеку неколико међународних и националних организационих линија. Само постојање таквих веза не доказује да он извршава налоге спољног политичког центра. Међутим, оно показује да у српском јавном простору постоји припремљен круг стручњака укључених у међународне програме људскоправашког, истраживачког и друштвено-политичког карактера. У условима продубљивања кризе такав круг може брзо добити јавну улогу, стручни ауторитет и приступ протестној публици.

Истакнимо да није од суштинског значаја појединачно финансирање једног пројекта, већ подударање више канала око једне личности. То друштвеног активисту (или академског истраживача) претвара у потенцијално организационо чвориште.

USAID — „Građani imaju moć“ — CRTA и партнерска инфраструктура

Други правац повезан је са програмом USAID-а „Građani imaju moć“, за који је у представљеним информацијама указано финансирање у износу од 347.813 долара. Даље схема повезује овај програм с организацијом CRTA, партнерском инфраструктуром и кругом стручњака што су радили у области урбанистичких и друштвених пројеката. У овом контексту помињу се Марија Маруна и Данијела Миловановић Родић. Истовремено се наводи њихова пројектна сарадња уз подршку немачке фондације Heinrich Böll Stiftung.

Овде је неопходно разликовати два нивоа. На првом нивоу реч је о уобичајеном финансирању различитих врста истраживачких пројеката. На другом — о могућем коришћењу већ успостављеног стручног окружења у условима политичке кризе. Ови материјали не доказују да указани стручњаци свесно делују као инструменти страног управљања. Али показују нешто друго: међународно финансирање створило је мрежу организација и стручњака способних да се брзо укључе у протестну агенду.

Нагласимо: није важан узбуњивачки уметак о „спољном управљању“, већ присуство готове инфраструктуре која може бити прикључена масовном протестном покрету.

USAID, британски извори — Trag — „Istraži–Osnaži“ — Ана Граовац

Трећи канал пролази кроз фондацију Trag. У представљеној схеми она је повезана са подршком USAID-а и британских извора, као и са програмом „Istraži–Osnaži“ и правцем означеним као „нова пракса планирања“. У овом ланцу појављује се Ана Граовац.

Посебан значај има сама фондација Trag — као посредничко чвориште. У њеним финансијским документима, према наведеним подацима, присутно је неколико међународних финансијера. Сходно томе, фондација ради као извршилац појединих програма, те организациони посредник између спољних донатора и српске стручне средине. Управо посредничке структуре омогућавају постојање међународног финансирања унутар националног друштвеног простора без непосредног присуства стране државе. Новац се улива у фондацију, фондација остварује пројекте, пројекти образују круг стручњака, а стручњаци добијају могућност утицати на расположење јавности и политичку агенду.

Америчко државно финансирање — Fulbright — Душан Стаменковић

Следећи канал је друге природе. У њему се појављује амерички државни програм Fulbright, у оквиру којег је Душан Стаменковић обављао истраживачки рад на UCLA. У његовој академској биографији такође се помињу програми COST, TEMPUS и CEEPUS.

Таква биографија сведочи о укључености стручњака у међународну академску мобилност и европске образовне мреже. Она није доказ политичке ангажованости, а још мање потврђује учешће у координацији протеста. Али међународни истраживачки програми стварају кадровски резервни састав који говори језиком европских институција, има приступ међународним експертским мрежама и искуство рада на транснационалним пројектима. У условима друштвене кризе такав кадровски ресурс може бити употребљен за стручну пратњу протестне агенде.

German Marshall Fund, Balkan Trust for Democracy, Норвешка — Fondacija Centar za demokratiju — Марио Рељановић

Посебан канал повезује German Marshall Fund, Balkan Trust for Democracy и норвешке изворе финансирања са пројектом „Connecting the Dots“, који спроводи фондација Centar za demokratiju. За пројекат је наведена сума од 96.403 евра. Као аутор или стручњак наведен је Марио Рељановић.

Сама Fondacija Centar za demokratiju, према представљеном списку, сарађује са широким кругом међународних донатора и партнера: Европском унијом, USAID-ом, GIZ-ом, FES-ом, SDC-ом, Амбасадом САД, Balkan Trust for Democracy, Норвешком, Open Society, Konrad-Adenauer-Stiftung, Freedom House и UNDP-ом.

Овде је очигледан принцип вишеканалног финансирања. Једна национална организација повезује се с низом спољних државних и недржавних структура и тако постаје укрштено чвориште кроз које, по свему судећи, пролазе новац и пројекти.

Ова схема не допушта аутоматски закључак да сви учесници делују према јединственом плану. Али допушта постављање питања о степену аутономије националне инфраструктуре цивилног друштва, ако се њена кадровска и пројектна база деценијама формира уз учешће страних донатора.

MASA: једна организација и више кандидата

Посебан значај има Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti — MASA. Са њом се у представљеним информацијама повезују најмање четири кандидата: Гаљина Огњанов, Светлана Станаревић, Оливер Тошковић и Никола Цветановић.

Финансијски подаци за 2024. годину, наведени у схеми, обухватају:

• 1.330.000 српских динара од страних фондова и удружења;

• 1.000.000 динара од страних влада;

• укупно — 2.330.000 динара по двема наведеним категоријама.

Овде није толико важан укупан износ финансирања колико сама мрежна структура: једна организација — страни извори — неколико јавних кандидата исте политичке линије. Организација обликује заједничку средину, у којој учесници добијају контакте, стручне ресурсе, јавни легитимитет и могућност иступања у име академске заједнице. Притом конкретни страни донатори још захтевају документарну идентификацију, до чијег окончања финансијску схему није могуће претворити у доказ непосредног политичког управљања. Али већ утврђени износ омогућава да се MASA посматра као значајан елемент транснационалне инфраструктуре укључене у српски политички, друштвени и академски живот.

Словачки канал: државни орган Словачке — Паљо Сампор

У представљеним материјалима издвојен је и словачки канал. Државни орган Словачке за питања Словака у иностранству повезује се са финансирањем у износу од:

• 25.350 евра у 2024. години;

• 3.000 евра у 2025. години;

• 6.190 евра у 2026. години.

Као прималац наведена је организација Kreativni centar za turizam, umetnost i kulturu, чији је руководилац Паљо Сампор. Укупан износ по три идентификована уговора износи 34.540 евра. Овај случај има самосталан значај. Он показује да у обликовању српског јавног простора учествују не само америчке, британске, немачке и свеевропске структуре, већ и државни органи других европских земаља. Ипак, природу овог финансирања треба утврдити на основу садржаја конкретних уговора. Само постојање словачке државне подршке не доказује учешће примаоца у политичкој координацији протеста.

Немачки вектор

Анализа мрежне инфраструктуре протеста била би непотпуна без узимања у обзир спољног геополитичког контекста. Динамика односа између кључних центара моћи — посебно промена приоритета спољне политике САД за време администрације Д. Трампа и непромењена оријентација бриселско-берлинске бирократије — поставља вектор у коме се појављују за српску државност критични ризици.

Европска унија, а пре свега СР Немачка, историјски посматра Балкан као зону свог животног простора (Lebensraum у традиционалном геополитичком смислу) и стратешког утицаја. Историјска константа немачке спољне политике — од признања независности Словеније и Хрватске 1991. године, улоге BND-а у југословенској кризи до доследне подршке независности „Републике Косово“ — указује на то да Берлин тежи задржавању и преузимању стратешке иницијативе на Балкану. Основно оруђе такве политике јесте концепција „Европе региона“ и обликовање лојалних регионалних елита.

У том контексту начелан значај добија „војвођански чвор“ и личност бившег председника Владе АП Војводине (2004-2016), некадашњег лидера Демократске странке (ДС) и професора Правног факултета Универзитета у Новом Саду Бојана Пајтића. У виду стручне хипотезе треба размотрити потенцијалну улогу Пајтића као институционалног средства немачког утицаја и могућег оператора за преузимање протестне динамике на регионалном (војвођанском) нивоу.

Пајтић је био потпредседник Скупштине европских региона (AER) — кључне евро-бирократске структуре која гура идеју децентрализације и смањења улоге националних држава. Управо у периоду његовог управљања Војводином у Бриселу је отворено Представништво АП Војводине, које је функционисало као самостални спољнополитички канал Новог Сада.

Пајтићева Демократска странка била је главни партијско-политички партнер Фонда „Фридрих Еберт“ (Friedrich-Ebert-Stiftung — FES) у Србији. Преко FES-а и Немачког друштва за међународну сарадњу (Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit — GIZ) у Војводини су годинама финансирани програми „децентрализације“, „регионалног развоја“ и „реформе локалне самоуправе“. Као резултат тога, у Новом Саду је формиран стабилан слој управљача, правника и друштвених радника стручно и материјално повезаних са немачким структурама.

Као професор Правног факултета у Новом Саду, Пајтић је повезан са Немачком службом за академску размену (DAAD) и правним програмима ЕУ. То му обезбеђује канале непосредног утицаја на академску средину Новог Сада и омогућава му да буде спона између политичке опозиције, професорског корпуса (укључујући структуре MASA) и протестујуће студентарије.

Пајтић је интегрисан у експертске мреже које сарађују са European Endowment for Democracy и ресурсима попут European Western Balkans, који легитимизују концепт „регионализације“ као јединог пута „демократизације“ Србије.

И, најзад, Пајтић је био архитекта укључивања Војводине у евро-регионалне структуре заједно с административним јединицама Мађарске и Румуније (прекогранична интеграција кроз Евро-регион Дунав — Криш — Мориш — Тиса).

Финансирање свих наведених програма преко линије ЕУ ствара институционалне услове за постепено измештање Војводине из чисто српског правног и економског поља у транснационални европски координатни систем. Постојање такве институционалне базе омогућава формулисање аналитичке хипотезе: у случају ескалације политичке кризе у Београду и неспособности централне власти или традиционалне опозиције да преузму контролу над ситуацијом, немачки вектор утицаја може задејствовати резервни сценарио регионализације. Бојан Пајтић у овој схеми поседује неопходне карактеристике: административно искуство; легитимитет у очима Брисела и Берлина; непосредан приступ академској и протестној средини Новог Сада; репутацију „европског интелектуалца“, способног да протесту дâ неопходну институционалну и правну форму (на пример, федерализације Србије под покровитељством ЕУ).

Геополитички континуум дунавског слива

За дубоко разумевање логике „војвођанског фактора“ и размера савременог спољног присуства у Србији неопходно је изаћи из оквира тренутне политичке ситуације и обратити се темељним законима геополитике. Оно што се данас представља као савремена европска технологија децентрализације представља развијање вековне, просторно детерминисане матрице управљања Средњом и Југоисточном Европом.

Географска архитектура Подунавског басена чини га природном осовином континенталне геополитике. Река Дунав — кључна артерија Средњоевропске равнице — историјски повезује алпско-немачки простор преко Панонске низије са сложеним рељефом Балканског полуострва. Панонија (укључујући данашњу Војводину) јединствена је геополитичка раскрсница, „степска врата“ Европе, где равничарски хидрографски чвор (регионални хидрографски комплекс басена Средњег Дунава, повезан са системима Дунава, Саве, Тисе, Драве и Мориша) ствара природни саобраћајни коридор. Онај ко контролише Панонску низију и пловне речне артерије фактички држи кључеве подунавско-балканског транзита. Управо зато су, одмах после завршетка Првог светског рата и распада Аустроугарске, западни геополитички центри приступили пројектовању макрорегионалног система Intermarium-а (Међуморја).

После формалног распада Дунавске монархије 1918. године, кључни западни актери уложили су напоре да очувају субјективитет династије: по налогу краља Џорџа V, британска мисија пуковника Е. Л. Страта обезбедила је одлазак цара Карла I у Швајцарску без потписивања акта о абдикацији, чиме му је de jure очуван статус суверена. Даља подршка „мигрирајућој кући Хабзбурга“ од стране Ватикана, Француске и Велике Британије (издавање цару лажних дипломатских докумената) створила је жариште трајне напетости у Средњој Европи. Одговор на претњу легитимистичке рестаурације било је образовање Мале Антанте (1920-1921) у саставу: Југославија, Чехословачка и Румунија, која је изјавила спремност на војно супротстављање Хабзбурзима¹. После смрти Карла I 1922. године, западна подршка и идеолошко прејемство прешли су на Ота фон Хабзбурга. Концепција је трансформисана у пројекат „просвећене католичке федерације у Средњој Европи“, који је промовисан преко мреже профилисаних организација у САД и Великој Британији (Pro-Austria Society, Austrian Unit“, чији је покровитељ био надвојвода Роберт, још један од браће Хабзбурга). Југословенска дипломатија тог периода отворено је ове напоре окарактерисала као покушај Ватикана да надокнади губитак аустроугарског фактора у европској политици, будући да је укидањем Хабзбуршке монархије Света столица изгубила један од главних чинилаца у Европи који је служио циљевима Католичке цркве, а „обнова“ Пољске није јој надокнадила распад Аустроугарске.

Задатак концепције Intermarium састојао се у стварању контролисаног подунавско-балканског санитарног кордона. У међуратном периоду — преко пројеката Дунавске федерације, „Католичког блока“ и коришћења регионалног сепаратизма — решавао се главни геополитички задатак: спречити консолидацију стабилног, сувереног словенско-православног језгра на Балкану на челу са Београдом и блокирати континентални утицај Русије у региону.

У савременој верзији Intermarium овај историјски оквир је „егзотично“ прилагођен земљама насталим распадом СССР-а, Југославије и социјалистичког блока, задржавши своју првобитну антируску усмереност.

Ако упоредимо геополитичке концепције међуратног периода са савременим картама институционалног присуства ЕУ, пред нама се открива њихов потпуни просторни и смисаони идентитет:

Војводина (Србија) — јужно упоришно чвориште Панонске низије;

вармеђе Чонград (од 2020. године званични назив — Чонград-Чанад) и Бач-Кишкун (Мађарска) — северни дунавски вектор;

жудеци Арад, Тимиш и Караш-Северин (Румунија) — источно крило, које покрива слив Мориша и Тисе.

Што се каже, „ништа ново под сунцем“ — то је управо онај прецизни физичко-географски пресек геополитичког подручја средњег Подунавља које су аустријска и немачка штабна култура вековима освајале. У међуратном периоду покушаји одвајања северних територија од Београда предузимани су кроз подршку радикалним сепаратистичким групама и тајне преговоре у Бечу и Будимпешти. Трајност ове стратегије потврђују дипломатски обавештајни документи; у аналитичким извештајима југословенских владиних структура, који бележе реакцију европских центара моћи на промену односа снага у Подунављу уочи аншлуса Аустрије, открива се кључни нерв немачке политике. Тако се у једном од извештаја с анализом међународне штампе наводе оцене званичног ватиканског органа „L’Osservatore Romano“ и француске штампе исхода преговора председника владе Милана Стојадиновића у Берлину са Хитлером, Герингом и фон Нојратом: „Ватикански ’Osservatore Romano’ у свом уводнику… каже: ’Нова политичка оријентација Југославије и Румуније је од посебног интереса не само за подунавску политику, већ и за општу европску политику’… Пријатељство Берлина и Београда има капитални значај за отклањање тешкоћа за немачки продор у дунавски басен… док је Рајх потпуно против повратка [хабзбуршке] династије у Беч“².

Овај архивски фрагмент показује да је историјски за Берлин политички дијалог са Београдом био само тактичко средство за „отклањање тешкоћа немачког продора у дунавски басен“. Контрола над дунавском осовином посматрана је и посматра се као темељ немачке доминације у Европи, ради чега је немачка дипломатија виртуозно водила регионалну шаховску партију са јединим циљем учвршћивања спољне стратешке контроле над кључном геополитичком раскрсницом Паноније.

Данас, у XXI веку, уместо полуподземних мрежа користе се институције „Европе региона“, грантовски програми, фондација FES, структура AER и финансијски токови ЕУ.

Формирањем Евро-региона DKMT и укључивањем Војводине, мимо Београда, у транснационалне дунавске структуре, Брисел и Берлин решавају исти задатак: економски и логистички спојити транспортне и водне артерије Паноније са Будимпештом, Бечом и Темишваром; у административном и правном смислу уклонити овлашћења унитарне српске државе из Војводине; образовати код локалне елите идентитет „подунавских Европљана“, супротстављен „балканском Београду“. На тај начин, савремени технолошки механизми „институционалног преузимања“ протеста ослањају се на фундаменталну геополитичку основу.

Представљене информације омогућавају извођење неколико закључака.

Западне невладине организације и међународни фондови нису се напрасно појавили у Србији у тренутку садашње кризе. Они су деловали у земљи дуги низ година. Стога се садашњи догађаје не могу описивати као изненадан упад спољне силе. Много је тачније говорити о дуготрајном образовању организационе, стручне и кадровске инфраструктуре која се у одређеним условима може користити за политичку мобилизацију.

Финансирање се не распоређује само између појединаца. Оно тече кроз посредничке организације — Trag, Centar za demokratiju, MASA, Građanske inicijative и друге структуре. Организација у том случају обучава кадрове, добија нове грантове и постаје стални канал узајамног деловања између међународних донатора и националног друштвеног простора.

Но, спољна инфраструктура ни у ком случају не укида унутрашње узроке протеста. Друштвено незадовољство, предаја Косова и Метохије албанским сепаратистима, проблеми у управљању, корупционашки скандали и опште неповерење према власти сасвим су стварни. Међутим, присуство унутрашњих узрока подједнако не искључује доцније укључивање спољних стручних и организационих канала. Управо на том ступњу протест може прећи од стихијског изражавања незадовољства ка структурисаној политичкој кампањи.

Савремена технологија преузимања начелно се разликује од класичног модела „обојене револуције“. Не мора нужно бити реч о стварању покрета спољним снагама од самог почетка; вероватнији је след преласка од унутрашње кризе ка самосталној мобилизацији, у којој долази до укључивања спољних стручних и организационих узлова који учествују у формулисању захтева и предлагању одређених „пожељних“ лидера. Они добијају јавни легитимитет, што означава прелазак ка покушају политичког преобликовања покрета.

Ипак, за доказивање спољног преузимања није довољно само указати на страни грант, међународно стажирање или сарадњу са страним фондом. Неопходни су конкретни подаци: садржај политичких пројеката, састав извршилаца, везе између организација, подударање кадрова, временски редослед, учешће конкретних стручњака у протестним структурама, документи о израде захтева и канали доношења одлука.

Но, чак и у одсуству јавно утврђених доказа о непосредном оперативном управљању текућим протестима од стране СР Немачке, сама чињеница постојања дугогодишње инфраструктуре (Пајтић — FES — GIZ — AER — MASA) ствара високу вероватноћу коришћења овог канала. У условима оштре сучељености Немачка у Војводини и њеним институционализованим елитама добија готову полугу притиска на Београд, способну да протестну енергију маса усмери у жељеном правцу.

Закључак

Објављена схема не доказује да је сваки учесник српских протеста контролисани елемент спољне мреже. Али она показује постојање у Србији разгранате међународне инфраструктуре која обједињује фондације, државне програме, академске центре, људскоправашке организације и стручне групе. Ова инфраструктура формирана је много пре садашње кризе и зато је способна да протестном покрету брзо пружи кадрове, ресурсе, истраживања и јавни легитимитет.

Поновимо да главно питање није у томе да ли је протест био „потпуно народни“ или „потпуно спољни“. Важно је установити ко и како добија могућност да стихијско друштвено незадовољство претвори у управљиву политичку агенду.

Управо ту настаје проблем институционалног преузимања. Спољно финансирање не ствара нужно протест, али припрема средину у којој протест добија посреднике, стручњаке и организационе облике.

Резултат је да се покрет настао услед стварних унутрашњих противречности почиње развијати путањом коју не одређују само његови првобитни учесници.

Изворник: Наука Вера Kультура

---

1 Станковић Н. „Емигрантска влада Краљевине Југославије, претња рестаурације Хабзбурга и могућност оснивања Подунавске федерације“ [Електронски ресурс] // Војно-историјски гласник. Београд. Број 2/2021. URL: https://www.vig.mod.gov.rs/pdf_clanci/vig214/05_stankovic_emigrantske_vlade_1711108476.pdf

2 Архив Југославије (Београд). Фонд 373 (Посланство Краљевине Југославије у Италији — Рим). Фасцикла 5. Л. 623.