Ранко Гојковић: НЕКА КАПЉИЦА СЕ ПРОСУЛА (Да ли је важније како се владика запалио или због чега се запалио)

Дакле, за намерно проливање Светих Дарова Црква је лишавала чина клирика, а за ненамерно је подвргавала исте шестомесечној забрани служења. А отац Слађан о томе пише тако безбрижно, као да се пролила нека кап супе. И високомерно призива све да узнесу покајање и извињење епикопу Димитрију што су се усудили да пишу о томе како се на Ваведење Господње епископ запалио на Царским Дверима


Ранко ГОЈКОВИЋ

У програмском тексту, првом тексту публикованом на сајту «Саборник србско-руски» написао сам следеће речи:

…Свест да је СПЦ истинска мајка српског народа, свакако ће бити приметна и у уређивању сајта. Већ смо рекли да је конзервативни, светоотачки поглед на свет у основи очувања српског православног идентитета, али смо свакако свесни и замке у коју су на жалост многи упали, па под плаштом очувања чистоће вере постају својеврсни Господњи „адвокати“, што Господу свакако није потребно, а за човека може бити погубно. Дакле, питања „догматске исправности“ би радије препустили духовницима, а сами се руководили наслеђем Светих Отаца Цркве, свесни да и Јеванђелска реч може представљати пендрек, ако за сврху има сујетно разобличавање и кажњавање, лишено мудрости и смирења, што представља узимање у људске руке нечега што припада само Господу. То не значи да су црквена питања нека табу тема, то само значи да смо свесни да неке појаве у нашој Цркви могу изгледати као болесне појаве, али да се болест може излечити, а да раскол није болест, него смрт. <…> Понављам, конструктивна критика неће бити забрањена на овом порталу, али неће бити ни критике да би се критиковало. Уместо „критике ради критике“ наших црквених великодостојника, мислим да је много благотворније, делотворније и богоугодније, молити се Богу за њих. Имамо онакве архијереје какве заслужујемо, ако се будемо кајали и поправљали и враћали се Богу, сигурно тај процес неће мимоићи ни наше свештеноначалије. Исувише је једноставно многа комплексна питања сводити на своје кратке шеме и ту се увек скрива опасност да се и невини осуде. Сведоци смо да данас многи дају себи право да доносе строги суд о стварима које уопште не схватају и стога ћемо се трудити да такве ствари избегавамо. Саборник ће, даће Бог, у складу са својим називом, да окупља, а не да раздваја!

У нормалним околностима овакав, на неки начин оправдавајући увод, био би сасвим непотребан. На жалост, код нас је уместо конструктивне критике због неких негативних појава у Цркви, на коју програмски текст Саборника позива, најчешће на делу агресивна мржња у којој би јаросни антиекуменисти свима другима забранили да говоре и пишу на православне теме. Несмирени дух има само једну истину – своју, ма колико био у заблуди и зато они не знају да упоређују и анализирају, него само да намећу. Имајући у виду такво несмирење оних који типично секташком агресијом критику Цркве граде на критици недостатака Њених чланова, са зебњом сам приступио и писању овог текста. Неспособност да се опонент саслуша, одлика je секташког духа и такав, у суштини секташки приступ вери, подсетио ме на речи једног чешког књижевника – једино јаросне антикомунисте мање подносим од комуниста. У преводу – од екумениста једино мање подносим јаросне антиекуменисте који од дрвета не виде шуму. Црква није човечанска него божанска установа, сви ми, а не само клирици црквени, смо тело Христово кога је Он глава. И свештеници као људи могу да греше и падају у заблуду, али Црква не греши. Свестан сам да се треба клонити критике и недостојних служитеља Цркве, како се критика не би, не дао Бог, односила и на саму Цркву као такву.

Дакле, имајући у виду златно правило нашег светог златоустог владике Николаја да не говоримо о туђем греху пре него се сетимо свога, покушаћу у ово време поста да у конструктивној критици укажем на неке ствари које су «догореле до ноката». Ћутати о њима почиње ми личити на издају вере.

Брзином муње на друштвеним групама међу верујућом Србадијом пронела се вест да је на Ваведење Пресвете Богородице у манастиру Завала у Херцеговини «плануо» владика Захумско-херцеговачки Димитрије. Како то обично бива, кружило је неколико не превише различитих верзија, али свака је потврђивала чињеницу да је владика Димитрије «плануо».

На молбу блиских људи и вероватно као рођени Херцеговац посебно осетљив на тамошња догађања, на једној вибер групи и ја сам објавио сведочење очевица, верујућег човека, онако како ми је пренето то сведочење и потврђено од стране људи којима апсолутно верујем. Наводим тај мој пост са једне вибер групе, у ствари пренето сведочење сведока тог догађаја:

Игуман Василије је требао да причешћује али је одбио да стави маску на захтјев владике и то ТРИ ПУТА и онда је владика рекао: Е, ЈА ЋУ ПРИЧЕШЋИВАТИ ОНДА.Ставио маску и после двадесетак секунди био у пламену.

Овај човек каже да није видео да је икона Пресвете Богородице пала. Каже да је изгледало као да је од иконе пламен кренуо. Каже да је владика плануо и утрчао у олтар, да није видео да је путир испао. Све се брзо одиграло. Каже да је било страшно и да је он потом изашао и причестио се напољу код Оца Марка. Било га страх прићи, каже да ништа страшније није доживео…

Каже да је владика после у беседи рекао да је ово велико искушење за њега и да се у бесједи нашалио и рекао нешто у стилу – ево сам плануо, ал’ нисам изгорио.

Али ђакон који уређује сајт епархије по први пут на сајт није окачио бесједу владике на празник, а снимана је.

Било је различитих реакција на ову објаву, једна сестра је назвала лажју да је «владика плануо», на шта сам одреаговао да не преносим непроверене информације. Потом је та сестра пренела објаву извесног свештеника Слађана Васића, која ме је у ствари натерала да напишем овај текст. Од малих ногу сам научен да поштујем мантију, али то не значи да мирјани треба да затварају очи пред хулама које чине појединци у мантијама.

Ко жели, може да на фејсбук профилу оца Слађана прочита како он о том догађају промишља.

Да се осврнемо на то промишљање (на сликама ниже, исечци текста са ФБ профила оца Слађана).

Пре тога, морам истаћи да оца Слађана не познајем и из ове објаве сам први пут чуо за њега. Дакле, ништа лично, можда се ради о честитом свештенику који је брзоплето написао текст како би одбранио људе које познаје, што бих лично волео. Било како било, овај текст му не служи на част. Пре свега, отужно изгледају неуспели покушаји оца Слађана да приликом критике свих оних који су се усудили нешто проговорити о овом заиста несвакидашњем случају (признаћете, не догађа се сваки дан да православни епископ успламти на Царским Дверима, приликом Светог Причешћа), буде духовит у стиху (…ех гдје би нам био крај, стигли бисмо брже и лакше у рај, па макар и у крај; јер посумњаш ли можда и тебе огањ с неба спали, зато се с тим не шали; јер није пао духовни снијег да сад ту прекрије неки бријег; Данкешенирам или пак фала ђе чули и не чули и то од срца и душе грешне гаравуше;). Шта је писац оваквим стиховима хтео да каже, вероватно само он зна. Али да оставимо по страни безвезне и безвредне стихове оца Слађана и укажемо на суштину. Мене је запрепастио лаконски однос према просутим Светим Даровима. Отац Слађан о том страшном чину (просипање Светих Дарова јесте страшан чин) овако пише:

Шта се заиста збило?! Збило се то да је у току саме св. архијерејски Литургије један искушеник на малом входу пострижен за монаха и да је уз икону свог заштитника по коме ће носити своје монашко име добио и велику воштану свијећу, те када је касније кренуо да се причести он је сам несмотрено са свијећом и иконом пришао и запалио убрус, који је био већ натопљен алкохолом те је убрус брзо и лако плануо. Владика се ипак брзо снашао иако га је пламен мало опекао по прсту, нека капљица се просула, али је то причешће брзо било покупљено другим убрусима и причешће се наставило, а св. арх. Литургија се нормално завршила.

Овде уопште није важно то умањивање пламена («иако га је пламен мало опекао по прсту») за који пак неколико сведока посведочи како је изгледало страшно гледати владику у пламену, важан и страшан је однос према Светим Даровима који испољава отац Слађан. «…нека капљица се просула, али је то причешће брзо било покупљено другим убрусима и причешће се наставило, а св. арх. Литургија се нормално завршила». Као да се ради о просутој супи, а не о највећој Светињи, Телу и Крви Господа и Спаса нашег Исуса Христа. У стилу, чудна ми чуда, нека капљица се просула… то причешће (са малим «п») је било брзо покупљено, за оца Слађана Литургија се нормално завршила као да се ништа није десило, као да сваки дан епископи горе на Царским Дверима храма, приликом Причешћа… Страшно. Наводимо део црквених прописа који прописују шта се ради када се Свети Дарови проспу:

Уколико се Свети Дарови проспу, ма какав разлог био, свештеник је дужан да одмах и са осећањем дубоког кајања саопшти своме епископу и до добијања његове дозволе да не приступа служењу Божанствене Литургије. Уколико се Свете Тајне пролију на антимис, он мора бити предан епископу. За ненамерно проливање Светих Дарова обично се одређује епитимија од стране црквене власти. Према древним црквеним правилима, кривац се подвргава шестомесечној забрани служења. За намерно проливање свештеник се лишава свештеничког чина (Номоканон, правило 158). Уколико се Свете Тајне пролију приликом причешћа болесног због његове неопрезности или неискусних лица која га окружују, онда се после пажљивог испитивања на свештеника налаже молитвена епитимија ради очишћења и умирења савести.

Нисам дубоко истраживао шта се прописује ако се тако нешто деси епископу, као у нашем случају, пошто су изнад епископа само Синод и Сабор. У складу са овим правилима, логично би било претпоставити да је у том случају епископ дужан да одмах и са осећањем дубоког кајања саопшти своме Синоду и Сабору и да до добијања њихове дозволе не приступа служењу Божанствене Литургије. А не да забрани да се на епархијском сајту пренесе и његова беседа у којој је то поменуо.

Дакле, за намерно проливање Светих Дарова Црква је лишавала чина клирика, а за ненамерно је подвргавала исте шестомесечној забрани служења. А отац Слађан о томе пише тако безбрижно, као да се пролила нека кап супе. И високомерно призива све да узнесу покајање и извињење епикопу Димитрију што су се усудили да пишу о томе како се на Ваведење Господње епископ запалио на Царским Дверима.

Да ли је неко православан или није, може се оценити нечијим стањем духа, његовом вером, никако номиналном припадношћу конфесији или ношењем мантије. Свети оци опомињу да ће у предантихристово време правоверни морати бити веома опрезни како не би примили вука за пастира. Со је обљутавила и ко покуша да духовним очима созерцава нашу садашњицу не може да не види умножено отпадништво, не може да не примети да има много оних који себе називају хришћанима како би лакше прогонили истинске хришћане. Трудим се да расуђујем духом и у том свом расуђивању духом осећам и као верујући мирјанин имам право да укажем да (по страни остављамо остале прилично чудне ствари које творе поменути епископи, да поменемо само заједничке молитве са јеретицима која је забрањена канонима) скандалозно причешћивање које су у пракси увели епископи Григорије и његов ученик Димитрије може потећи од само номинално православних епископа.

ИСТИНСКИ ЈЕ ПРАВОСЛАВАН САМО ОНАЈ КО И УМОМ И СРЦЕМ ПРИМА СВЕ ОНО ЧЕМУ УЧИ СВЕТА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И КОЈИ СЕ СМИРЕНО САГИЊЕ ПРЕД ЊЕНИМ АУТОРИТЕТОМ – глагоља један велики руски архијереј ХХ века.

Узгред, мене формализам свештеника модерниста уопште не чуди. Није неумесно овде цитирати речи великог православног молитвеника, архиепископа Аверкија Таушева о модернистима у Цркви: „… Али нарочито је страшно и недопустиво то што сав овај модернизам воли да се прикрива и оправдава себе заповешћу о хришћанској љубави (!!), под коју се подводи било шта, све до најдубљег презирања Христове истине, која за хришћанина треба да буде изнад свега. Јер истинска хришћанска љубав је само она која поставља себи за главни циљ спасење душа у вечном животу, али нипошто не њихово упрошћавање ради угађања било чијим човечијим страстима.

Са ове тачке гледишта модернизам је гори и опаснији од атеизма, јер атеисти отворено изјављују да не признају постојање Бога, духовног света и будућег живота, а црквени модернизам, не одбацујући ово отворено, изазива такву наглу промену, такво изопачење и рушење свега онога чему је вековима учила Света Црква духовно васпитавајући верне да људи без икаквог прогањања од стране модерниста, сами губе веру и постају духовни нихилисти који у суштини ништа не признају…“.

Постављам питање – о каквој вери прича отац Слађан ако одобрава да епископ носи маску приликом Причешћа и ако брише кашичицу убрусом после сваког причасника? Зар онај који се управо причестио Светим Даровима, Телом и Крвљу Христовом, може постати узрок заразе других? И зар они који се причешћују Светињом над Светињама, Пречистим Телом и Крвљу нашег Спаситеља могу бити тада заражени? За мене је то хула ма шта о томе мислио отац Слађан и епископ Димитрије. Уосталом, у време Васкршњег поста и наш Синод се осврнуо на самовољу у новом начину причешћивања епископа Димитрија. Отац Слађан у свом дугачком тексту осуђује све који се усуде да проговоре о томе како је епископ горео на Царским Дверима на велики празник, а не рече ни једне речи о томе да ли је истина да је игуман Василије три пута одбио да стави маску. Чињеница је да је после тога владика узео путир и «плануо» убрзо после тога. Како је дошло до пламена, за верујућег човека није принципијелно важно, сигуран сам да до горења епископа на Царским Дверима не би дошло да није инсистирао на хули са брисањем кашичица и ношењем маски приликом Светог Причешћа. У том смислу то јесте опомена Господња ма колико то покушавао да исмеје отац Слађан.

Манастир Завала, Ваведење Пресвете Богородице 2020. г., епископ Димитрије лево

Велики руски светитељ свети Теофан Затворник, говорећи о последњим временима у свом тумачењу Друге Посланице Светог Апостола Павла, пише: “Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити дивних храмова и црквених богослужења, све ће то бити само привид, а изнутра биће право одступништво”.

Убедите нас да то време није већ наступило часни оци. Нама није потребно номинално него истинско хришћанство, само истинска вера може победити свако зло, па и вирусно, никако номинална вера, никако маске и убруси натопљени алкохолом приликом Светог Причешћа.

Искрено се надам да ће ова опомена Господња како је и сам назвао епископ Димитрије у својој беседи која није објављена, утицати и на њега самога и да ће милошћу Господњом убудуће управљати повереном му катедром онако како доликује наследнику на трону светосавске Захумско-херцеговачке епархије, на трону светог Василија Острошког слава му и милост.

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Саборник србско-руски

(Visited 220 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПРАВОСЛАВЉЕ
3 comments to “Ранко Гојковић: НЕКА КАПЉИЦА СЕ ПРОСУЛА (Да ли је важније како се владика запалио или због чега се запалио)”
  1. Zbog cega se gospodin Gojko, koji je clan srpske filijale svetskog kluba vjestia a koliko sam nacuo ima obicaj da velica Staljina, toliko sjekira oko zilota i Crkve Hristove. Bilo je interesantno citati o dogadjajima iz “zone sumraka”, beogradske filiajle svetskog kliuba vjestica, ali mi nije jasno, zbog cega skoro pola teksta on pise o pravoslavnim Hriscanima (naziva ih zilotima). Je li to on njih kritikuje, sto se zajedno sa njim na nalaze u jeresi i pod svim moguicim proklestivima.
    Takopdje o tome da se “pricesce” prosulo. Nema u jeretika pricesca, te se pricesce nije prosulo. Proslo e malo vina, osveceno molitvom jeretika.
    Ako mislite da Duh Sveti silazi i osvecuje “darove” u svwetskom savezu crkava, grdno ste se prevarili.
    Recite tioma sto su vas tako naucili, da mnogo lazu.

    E stvarno, ovoga gojka niko nista pitao nije a on pola teksta protiv zilota pise. Sta li ga to toliko srbi, nije mi jasno.
    Kako bi bilo, gospodine Gojko, da se ti lijepo krstis pravoslavno.

  2. “Прародитељски грех је грех који је починио Адам као наш духовни отац. Највећи грех је грех који почини свештеник. Није Адам наш телесни отац. У Библији се лепо види: Адам је наш духовни отац, и грех је страшан кад га почини духовни отац, свештеник. То је далеко страшније него кад га почини обичан верник. Грех почињен за Часном Трпезом (у помисли), грех који помисли свештеник, тим грехом он вређа Св. Тајну. То је страхота. Његов грех може да кошта један народ његовог опстанка. И зато нема одговорније дужности од свештеника. То је најодговорнија дужност. Ја се не бих усудио да то будем. Прилазе неки непосвећени олтарским дверима, па отварају врата Светиње, Часне Двери, улазе унутра! Ја не смем да уђем. То није моје место. Хоћу да кажем: свештенство је Св. Тајна, а клерикализам није.”

    -Неумрли ЖАРКО ВИДОВИЋ

  3. Zarko Vidovic
    “Грех почињен за Часном Трпезом (у помисли), грех који помисли свештеник, тим грехом он вређа Св. Тајну. То је страхота. Његов грех може да кошта један народ његовог опстанка.”

    Kada vrh Crkve zauzmu psi (jeretici se nazivaju psima) i kada narod bezuslovno slijedi te pse, onda narod propada.
    Kada su dzukele iz SPC osamdesetih godina proslog vijeka, poceli da aktivno ucestvuju u zajednickim molitvama u svetskom savezu vjestica, poceo je rat i dozivjeli smo sve ove katastrofe.

    kasniji odlazak Pavla Stojcevica (valjda se tako prezivao) na katolicke mise, njegovo vadjenje cestica za rimskog papu, koje je, po njegovom priznanju, vadio na svakoj liturgiji, te paljenje sviejca poslednjeg patrijaha u judejskoj sinagogi, sto je sada postala tradicija (pitajte Irineja Bulovica i Porfirija), je bilo ravno ubodu noza u srce srpskom narodu.

    Zato bi idealno bilo, sve te dzukele protjerati iz Crkve a ako ne moze, lijepo se od njih odvojiti kao od gubavaca i iz njihovih ruku ni orah ne uzimati a kamoli “pricesce” koje oni osvecuju.

    Doduse, ovakvi kao Gojko ce nas zbog toga napadati, reci ce kako je odvajanje od dzukela razbijanje Crkve i ravno smrti, ali ne obazirite se na to. Neka gospodin Gojko ide da se dopinguje njihovim “svetim tajnama”, nama daleko kuca od njih i od bilo cega njihovog.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *