Владимир Ружански: ЈЕВРЕЈИН НА БРАНИКУ ЈЕРМЕНИЈЕ – УТИСЦИ ИЗ АРЦАХА

Укратко, са Јерменима се боље дружити, него ратовати, верујте. Тако привржене пријатеље тешко ћете наћи


Владимир РУЖАНСКИ

Стигосмо у Арцах (јерменски назив Карабаха) дуго после поноћи. Прво што видех у Арцаху, била је звездана ноћ. Заклињем се, у целом животу нисам видео толико великих и светлих звезда! Када погледаш у ноћно небо Арцаха, чини ти се да ћеш, ако испружиш руку, додирнути звезде. Као да те људске очи гледаjу из далеког космоса…

Долазимо у велико склониште. Раниjе ту беше школа, а сада се у њој криjу жене и деца од неприjатељских  бомба и ракета. Тачниjе, овде сада живе, jер су њихове куће уништене. Дечиjе очи су велике и jасне, попут звезда на небу коjе сам гледао. У њиховим очима нема страха. Само одраз воjне, коjа jе постала саставним делом живота.

Раниjе нисам разумео, зашто у совјетским књигама о рату, коjе сам читао у детињству, писци (од коjих је већина ратовала у Црвеноj армиjи у Другом светском рату) толико пишу о природи и обичним људским радостима и тугама мирног доба. Сада то разумем: писали су о томе зато што ругобност рата још више долази до изражаја кад се упореди са савршенством мира и трудбеничког живота.

Jош jедна ратна сцена: напуштено стадо крава између непријатеља и нас. Сељаци су одбегли, спасавајући се од непрекидног бомбардирања, а своjа говеда пустили на вољу, да не би помрла од глади. Тако ове краве лутаjу око наших блиндажа, пасу траву, а ноћу се врате у напуштено село… Неколико паса по навици лаjу на њих. Краве пасу и доје своју телад чак и под ватром. Не знају другачије.

Наш командант је легендаран. Геворг (јерменска варијанта имена Ђорђе) је учесник још првог Карабашког рата, од првог до посљедњег дана, демобилизиран официр. У овај рат ступио је као добровољац и редов. У мирном животу је заваривач највише категорије, сa 40-годишњим искуством. Задивљен сам колико jе енергичан, са својих готово 60 година. Премда строг, веома је добар и смотрен.

Његово умеће објашњавања нема сваки професор. Говори увек мирно, јасно и кратко.

– Кад почну да гађају, држи уста отворена, да не добијеш контузију, – објашњава Геворг. – Не пуцај кад је непријатељ још далеко. Пуцај појединачном паљбом. Када су већ испред тебе, можеш да пуцаш рафалном паљбом. И изнад свега: не пуцај без команде!

Једноставне истине, али у рату су као заповести из молитве. Рат их има својих.

Ја имам невелико ратно искуство, али момци су већ били у рату више пута.

 – Не мисли сада о кући. Нек су ти у глави само тренутне и сутрашње потребе, – говори ми Геворг.

Момци гледају да ме не  остављају самог.

– Када си сâм, мислиш о својим стварима, а то је у рату опасно, – говори Геворг. И тако седимо сви заједно док не падне сумрак, и причамо. Због мене, да бих их ја разумео, сви причају на руском – још један знак високе културе.

Постали су ми род рођени за ово кратко време. Вероватно им није лако са мном, јер сам старији и мање окретан од њих. Али о свему што је потребно подучавају ме са великим тактом. Одлично осећају моју напетост.

Један од њих, Арман, у шали ми предлаже да бројимо звезде на небу. А командант Геворг однекуд ми доноси чашу арцахске дудове ракије. Страха већ немам, али уопште не због ракије. Са таквим људима није могуће бојати се. Они не само да су искусни војници, него су у првом реду људи. Никад те неће издати, ни оставити на цедилу.

Нарек има 30 година. Код куће су му остали мали син и трудна жена. Такви, као Нарек,  овде су готово сви. Показују ми слике, видео-снимке своје деце… наравно, недостаје им дом…

– Али све почиње од границе, – кратко ће Нарек. – Кућа, живот, све!

– Не можемо да останемо овде, кад тамо ратују 18-годишњаци! – говоре ми сви. И не само да говоре – они тако живе.

Жељни су одласка на фронт, а моје је, кажу, да о овим рату пишем…

И ево, пишем.

Први утисак, или радије убеђење, засновано је на оном што сам видео: ратовати са Јерменима никоме не вреди. Грађени су од посебног кова. Такве није могуће савити ни сломити. Ко не верује, нек провери. Али то лично не бих препоручио никоме. Јер, не само редовна војска, већ и обични људи, који се у мирно доба баве свакидашњим пословима – кад постану војници, они су виртуози с оружјем. Осим тога, јерменски војник ниjе само неустрашив, него и борбен.

Укратко, са Јерменима се боље дружити, него ратовати, верујте. Тако привржене пријатеље тешко ћете наћи.

Друго. Овај рат није само нова војна ескалација дуготрајног сукоба између Јерменије и Азербејџана. Ово је рат између хришћанске цивилизације и исламских фанатика, који жуде да је униште.

Треће, у овом рату нико неће моћи да остане по страни. Имамо незаситног непријатеља, који се неће задовољити само Арцахом. Следећим противником турске агресије могу да постану Грци, Срби, Руси са Донбаса, било ко.

Да се то увиди, довољно је доћи у Арцах и погледати разорене градове и села. Оно што сам видео, подсећа ме на Други светски рат. Азербејџан чини у Арцаху исто оно што су чинили фашисти на окупираној територији Совјетског Савеза и Југославије. И ако се историја понови, то ће бити само зато што људи никако не желе да се уразуме: туђ бол нико не осећа.

Владимир Ружански рођен је у Совјетском Савезу. Више година живео jе у Израелу, а недавно се преселио у Jермениjу. Историчар, истраживач историjе Блиског Истока, јевреjског народа, jевреjско-jерменских веза. Дошао као добровољац у одбрану Карабаха (Арцаха) од азербеjџанске офанзиве, коjа траjе од 27. септембра.

Прѣвео: Арам Гарегињан

Редактура прѣвода и опрема текста: Словѣнски вѣсник

Изворник: Ћирилизовано

(Visited 65 times, 2 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА
2 comments to “Владимир Ружански: ЈЕВРЕЈИН НА БРАНИКУ ЈЕРМЕНИЈЕ – УТИСЦИ ИЗ АРЦАХА”
    • Ево нешто на ползу Драгана и Александра:
      https://core.ac.uk/download/pdf/200194494.pdf .

      П.с. Посебно обратити пажњу на појмове на странама: 173 (блиндаж), 103, 173 (траншеја) и шанац (162). О руском утицају у војној терминологији можете прочитати почев од стране 174.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *