Драган Буковички: СТЕФАН ДЕЧАНСКИ У ЦАР-КЊИЗИ ИВАНА ГРОЗНОГ

Стефан Дечански свакако нѣје примѣр најуспѣшнијег и најдуговѣчнијег владара, какав би неки саврѣмени државник прѣпоручио своме наслѣднику. Но, наши прѣци су имали поприлично другачију прѣдставу о „успѣшности“…


Ликовни лѣтописни свод као завѣштање старог духа у прѣдворју Новог доба

Драган БУКОВИЧКИ

Ликовни лѣтописни свод (рус.: Лицевой летописный свод) је по много чему изузетна књига. Илустрована и писана по наруџбини цара Ивана Грозног, у једном примѣрку, на око 20.000 страница и у 10 томова, у виду својеврсног стрипа, са око 17.000 илустрација, које са текстом чине нераскидиву цѣлину – она је свакако најобимније рукописно дѣло икад створено, и собом затвара читав један историјски период; она истоврѣмено прѣдставља својеврсну „личну карту“ православне словенске цивилизације, из које на најпотпунији, најупечатљивији, најживописнији начин можемо – не само схватити – просто опипати свѣтоназоре и врѣдности по којима су живѣли наши прѣци.

Ликовни лѣтописни свод је зборник у коме су описана најзначајнија историјска збивања (с посебним нагласком на руској историји) од постанка свѣта до врѣмена Ивана Грозног. Књигу чине четири основне цѣлине: библијска историја, историја Рима, историја Ромејског царства (Византије) и руска историја. Посао на састављању и приређивању Свода водио је један од наобразованијих људи свог доба – светитељ Макарије, митрополит Московски и све Руске. На књизи су радили најбољи писари и иконописци руске прѣстонице, који су скупили збирку свѣх познатих вѣродостојних извора, почев од Светог писма (текст Септуагинте), бројних житија, приповѣсти, па до дѣла Јосифа Флавија; у њених 10 томова одражена је историја свѣх врѣмена и свѣх писмених народа. Тако потпуну лѣтописну збирку и тако богато, лѣпо и садржајно украшену – нѣје створила ниједна цивилизација човѣчанства: још једна велика задужбина једног од најоклеветанијих владара у свѣтској историји.

Јер, прѣдстава коју нам званична историографија нуди о Ивану Грозном, његовим (не)дѣлима и личности, оштро је супротстављена достигнућима и баштини коју је он оставио иза себе. Владар који је укинуо феудалну раздробљеност Русије и готово удвостручио њену територију, учинивши је већом од свѣх европских земаља заједно, увео прву редовну војску и пограничне јединице, изградио преко 150 градова и тврђава, подарио својој земљи први прави законик, спровео државну, судску, црквену, пореску реформу и створио сталешко-прѣдставничку монархију, основао закладу за откуп руског робља из татарских држава, увео мѣсну самоуправу – све у свѣму, створио Трећи Рим – приказује се као сурови, крволочни тиранин. Како лик једног од најобразованијих људи XVI вѣка, истанчаног религиозног пѣсника, врсног богослова и новатора у књижевности, градитеља преко сто цркава и манастира, организатора школског система, за чије владавине Русија доживљава културни и привредни успон, а њено становништво се повећава за најмање 30% (по некима – и читавих 50%), уклопити у слику о слабоумном, раскалашном, сифилистичном и полулудом крволоку, џелату и синоубици? Можда је неком познат макар приближно сличан примѣр у историји? Или би нѣшто трѣбало да значи факат да огромна већина злодѣла приписиваних Ивану Грозном потиче из врло сумњивих и спорних, „рекла-казала“ извора?

Храм Василија Блаженог на Црвеном тргу у Москви – задужбина Ивана Грозног

Врѣме које је убрзо послѣ смрти Ивана Грозног и силаска с историјске сцене династије Рјуриковића с Просвѣтитељством и добом великих техничких проналазака наступило, означило је коначан продор с отпађеног од хришћанства западног дѣла Европе на православни Исток раније безуспѣшно наметаних идеја, свѣтоназора и врѣдности. Кривица или заслуга за то (у зависности од ауторских свѣтоназора) обично се приписује цару Петру Великом. Ето, појавио се један Зли Геније (или Велики Реформатор) снажне воље да укине патријаршију, црквена звона излије у топове, обрије браде племству и наглавце окрене живот читавог народа и друштва једне велике државе. Веома згодно и једноставно објашњење.

Ствари су ипак мало сложеније.

Нагло снажење руске државе Ивану Грозном нѣје донѣло само спољње непријатеље; јачање централне власти, као њен основни прѣдуслов, подразумѣвало је лишавање високог племства неких повластица уз истоврѣмено повећавање обавеза, сузбијање бојарске самовоље. То нѣје могло проћи без отпора. И бројни бојари постају сарадници спољњих непријатеља. Цар се током читаве своје владавине морао борити са бојарским велеиздајама и завѣрама, од којих нѣје било имуно ни духовништво. Чланове царске породице убијају и трују. И она се гаси са смрћу јединог преживѣлог Ивановог сина, цара Теодора. А у Русији почиње Смутно врѣме у коме се великаши показују у свом пуном сјају. На власти се смѣњују самозванци и узурпатори. Државом вршљају пољско-литванске војске. У једном тренутку бојари за цара чак проглашавају једног католика – Владислава, најстаријег сина пољског краља Сигисмунда. Од потпуне пропасти Русију практично спасава ниже племство и трговачки сталеж с великоруским козацима и народом; на руски прѣсто рѣшењем Земског сабора долази династија Романових.

Међутѣм, не би се могло рећи да се Смутно врѣме може ставити у оквире тѣх 15-ак метежних година – почев од смрти цара Теодора Рјуриковића, па до избора цара Михаила Романова 1613. године, како то историчари обично чине. Ствар је у томе да је у том државном расулу, ратовима и устанцима, огромна страдања прѣтрпѣло и оно што данас називамо „интелектуалном елитом“: образовано племство и духовништво, културна баштина. Уништено је море драгоцѣних књига. Легендарна библиотека Ивана Грозног је заувѣк изгубљена. Почињу да зјапе огромне рупе у историјском памћењу, долази до наглог опадања духовне и вѣрске културе.

Са смиривањем метежа наставља се посао на исправљању богослужбених књига, започет још у доба Ивана Грозног. Проналазак штампарске машине омогућио је да се разне иначице и омашке које су се током врѣмена прѣписивањем рукописних књига намножиле – уреде и уједначе. Испочетка се то уједначавање врши искључиво на основу руских књига. Невоље настају срѣдином XVII вѣка, када патријарх Никон одлучује да не само црквенословенске прѣводе, него и црквену праксу по сваку цѣну трѣба ускладити са грчком: ваљало је и на овај начин подвући како је Русија наслѣдница Византије, а Москва – Трећи Рим. Оваква одлука неминовно за собом повлачи промѣне у обредности и богослужењу, што изазива велику смутњу код свештенства и вѣрног народа. Узалуд је Васелѣнски патријарх Пајсије, одговарајући на питања која му је Никон поставио, говорио да питања као што је то да ли ће се неко крстити са два или три прста, или да ли ће литије ићи у правцу кретања сунца или супротно њему – нѣсу суштинске за чистоту вѣре; Никон је јасне и недвосмислене одговоре схватио како му је одговарало, и новотарије се под његовим руководством уводе насилно: анатемом, огњем и мачем.

Књиге су притом поправљане посрѣдством духовништва из Малорусије, гдѣ обредност јесте била ближа грчкој, али је у овој тек недавно присаједињеној руској земљи такође био снажан и унијатски утѣцај: нови црквенословенски прѣводи добијају на барокној китњастости, испадају замршенији и слабије разумљиви. Саврѣмени руски језикослов, семиотичар и историчар црквенословенског и руског језика Борис Успенски каже:

Борис Успенски

„На примѣру крсног знамења видимо да се о византизацији може говорити само условно: рѣч је о оријентисању на Византију, али пошто Византија до тог врѣмена већ нѣје постојала, саврѣмени Грци су доживљавани као носиоци византијске културне традиције. На крају су се усвајане форме и норме могле врло суштински разликовати од византијских, и то је посебно примѣтно у области црквене културе. Тако се руско духовништво у Никоново доба прѣсвлачи у грчке хаљине и уопште уподобљава својим обличјем грчком духовништву (прѣсвлачење духовништва у грчке хаљине у Никоново доба прѣтходи прѣсвлачењу грађанског руског друштва за Петра I). Ипак, нова одежда руског духовништва не одговара оној одежди коју су грчка духовна лица носила у Византији, већ оној коју су почела носити за Турака, послѣ пада Византијског царства: тако се појављује камилавка, чији облик потѣче од турског феса, и раса са широким рукавима, која такође одражава турски стил одеће. У стопу за грчким духовништвом, руски свештенослужитељи и монаси почињу носити дугу косу. Међутѣм, грчко духовништво у Отоманском царству нѣје носило дугу косу зато што такав ред бѣше у тој срѣдини у Византији, већ из другог, супротног разлога. Дуга коса у Византији била је знак свѣтовне, а не духовне власти, и грчки свештенослужитељи почели су је носити тек послѣ турског освајања – пошто је на Константинопољску патријаршију стављена административна одговорност, па је свештенослужитељима тако дата свѣтовна власт. На крају се губи тонзура, својеврѣмено прихваћена у Византији; у Руској земљи тонзура (‚гуменце‘) бѣше прихваћена до Никонових реформи (доцније се она чува код старовѣраца)“.

Патријарх Никон је имао велики утѣцај на цара Алексѣја Михајловића, који је његовој патријарашкој титули „Великог Господина“ додао и царску титулу „Великог Господара“. Прѣвелика власт и задртост патријарха, сучељена с упорством и тврдоглавошћу присталица старог реда и обичаја, довела је руски народ до ужасног раскола – праузрока будуће револуције почетком ХХ вѣка. Царство се раздѣлило у себѣ. Погубности овог раскола била је дубоко свѣсна још царица Катарина Велика:

„Никон је, признајем, личност која у менѣ буди одвратност – рећи ће она у свом говору на заједничкој сѣдници Синода и Сената 15. септембра 1763. – Срѣћнија бих била да нисам чула за име његово. Почео је да реформише своју Цркву, да је преуређује по своме. И каква је начела положио у основу својих преуређивања? Безусловно потчињавање народа духовништву, духовништва – архипастирима, архипастира – патријарсима. Потчинити себѣ Никон је покушавао и Господара: хтѣо је да постане папа. Поробљавање народа јасно се испољава одузимањем од њега обреда његових прѣдака, подржаног клетвама, мучењима и погубљењима… поробљавање Господáрā – усађивањем у њих убѣђења да су тобоже обавезни мачем својим служити свевласном папи-патријарху, мачем смиривати непокорност папи-патријарху народа и епископа. И шта испаде? Народ устаде за древну, под изговором обреда од Никона коначно разорену, апостолску црквеност… устаде против сједињавања у лику Патријарха обѣју власти – и епископа и Цара. Никон је унѣо смутњу и подѣле у отаџбинску, прѣ њега мирну и цѣловиту, јединствену Цркву. Известан обред, као и сваки предмет, чак и обред православни, богоугодан је и спаситељан, али кад у рукама насилних и окрутних власти постане поводом и оруђем поробљавања народа, постаје му мрским, као знамење и символ његовог поробљавања… Најзад, Никон је унѣо раздор и подѣлу између народа и прѣстола; до њега господари бѣху очеви свога народа, самодржавни чувари православних на љубави и слободи… Никон је од Алексѣја цара-оца направио тиранина и мучитеља свога народа. И то каквог народа? Подобног коме по прѣданости Цару своме нема равног у свѣту. Шта је Алексѣј направио од свог народа? Народ је почео у својим царевима да види антихристе, и ми га не кривимо: народ је истински осѣтио на себѣ руку послѣдњих. И зарад чега све то?… Да би угодио другу свом Никону, да би покорио под ноге његове и јерархе и духовништво и народ, а затѣм да би од њега и будућих патријараха направио непријатеље прѣстолу и самодржављу… Ово је заслуга Никонове реформе прѣд прѣстолом и самодржављем! Држава нѣје могла и нѣје дужна трпѣти над собом међу пастирима другог Великог Господара, и први који се тога досѣтио био је син тог Алексѣја. Петар Велики је Патријарха замѣнио Синодом. Можда ми то не би учинили, отворено кажем, јер патријараха је могло бити; али државна власт им не припада. Ја то не бих учинила…“ (сва подвлачења наша).

Ако се пажљивије загледамо у животописе владара из династије Романових, увѣрићемо се да су сви они, од првог до послѣдњег, били васпитани у најбољем православном духу и од најбољих учитеља. Несрећни цар Алексѣј, кога Катарина Велика због слабости недопустивих за једног владара прѣзире ништа мање него патријарха Никона, управо је услѣд таквог свог васпитања, урођеног дубоког поштовања духовништва, могао Никону додѣлити титулу Великог Господара, коју је од духовних лица носио једино још патријарх Филарет, његов дѣда и отац првог цара из династије Романових Михаила Фјодоровића.

Патријарх Никон: копија портрета урађеног за живота, крај XVIII вѣка

Никон је, са друге стране потѣцао из сељачке породице: „Провевши десет година као парохијски свештеник – пише руски историчар Николај Костомаров – Никон је нехотично усвојио сву грубост околне срѣдине и прѣнѣео је са собом чак и на патријарашки прѣсто. С те стране био је у потпуности руски човѣк свога доба, и уколико је истински био благочастив, онда је то у старом руском смислу. Благочашће руског човѣка састојало се у колико је могуће тачном вршењу спољних поступака, којима је приписивана символична сила, која дарује Божју благодат; и у Никона благочашће нѣје ишло далеко изван граница обредности. Слово богослужења води спасењу; према томе, неопходно је да то слово буде изражено што је могуће правилније“.

Када се ствари сагледају из овог угла, и поступци Петра Великог према Цркви, његово укидање патријаршије – указују се у сасвѣм другачијем свѣтлу. Он је још као десетогодишњи дѣчак, непуна два мѣсеца послѣ очеве смрти, тек пошто је крунисан за цара, био невољни свѣдок недостојног држања посвађаних црквених великодостојника. Саборна расправа између прѣдставника званичне Цркве и старообредника, одржана у Грановитој палати московског кремља 5 (15). јула 1682. се свела на узајамне оптужбе због незнања и јереси, затѣм прешла у псовке и умало се завршила општом тучом. Притом се свака од сукобљених страна трудила да младе цареве Ивана V и Петра I заједно с њиховим регентом и старијом сестром, царевном Софијом, привуче на своју страну. Можемо само замислити каквог је трага овакво понашање духовника могло оставити на души младог владара, још дѣтета. Међутѣм, несумњиво ћемо погрѣшити ако закључимо да је послѣдица могла да буде и некаква омраза цара Петра према Цркви, а још мање некакво његово отпадништво од ње. Од какве користи му је у државним пословима могло бити лицемѣрно духовништво, које је Цркву и народ увело у раскол? Ипак, о томе да је Петар Велики умѣо цѣнити, ослушнути и послушати оне малобројне црквене прѣдставнике што живљаху у складу с учењем које су проповѣдали, свѣдочи нам, између осталог, и житије светитеља Митрофана Вороњешког. Епископ Митрофан је знао и да из црквене касе помогне корисне подухвате Петра Великог, и да се оштро успротиви кад је цар чинио штогод, по Митрофановом мишљењу, штетно за Цркву, вѣрни народ или државу. И када је Митрофан умръо, цар је по сопственој жељи лично с најважнијим војсковођама одао почаст епископу кога је сматрао својим духовним учитељем – ношењем ковчега с његовим посмртним остацима прво у саборну цркву на опело, а затѣм у усипалницу да његово тѣло преда земљи, с рѣчима: „Не остаде у мене тако светог старца, нека му је вѣчна памјат!“

Ако је Иван Грозни неминовну модернизацију земље више него успѣшно спроводио саборно, у сагласју са бојарством и духовништвом, на основу Законика, притом строго пазећи да се у друштву неокаљаном туђинштином очува чистота живота, вѣре и обреда прѣдака – то су Романови били приморани да ту модернизацију приме углавном на своја плећа, без потрѣбне духовне подршке и у условима друштвеног раскола, који до наших дана нѣје зацѣљен. Тако се већ на двору Петровог оца Алексѣја, због благе нарави и побожности запамћеног по надимку Тишајши, поред западноевропске музике, позоришта, намѣштаја у барокном стилу појављује и астрологија, што би на двору Рјуриковића било незамисливо. Тековине и достигнућа послѣдњих развѣјала је олуја велике Смуте. Токови новог доба постепено удаљавају православни народ од битка и завѣштања прѣдака…

Ликовни лѣтописни свод је протекле, за православне народе бурне вѣкове, прѣживѣо захваљујући својој уникатности. Разни његови дѣлови су развучени и дуго чувани по музејима и приватним збиркама. Послѣдњих година поново сабран и повезан у једну цѣлину, он се пред нама указује као својеврсна енциклопедија живота источнохришћанске цивилизације прѣ горе описаних потреса. Занимљив нам је не само зато што је стваран на основу грађе из читаве православне васелѣне и бројних данас изгубљених и непознатих извора. Не само због умѣтничке лѣпоте. Трѣба истаћи да Ликовни лѣтописни свод нѣје имао некакву „пропагандистичку“ сврху. Недалеко од Кремља је већ увелико радио „Печатни двор“ – прва руска штампарија: још једна задужбина Ивана Грозног. А Лѣтописни свод је, поновићемо, рукописна збирка, рађена у једном примѣрку, за домаће, приватне потрѣбе, као уџбеник за владарску дѣцу.

***
Своје мѣсто у „Цар-књизи“ добила су и збивања и значајне личности српске историје. Срѣдишње мѣсто међу њима припало је Светом Сави, чије житије је испричано у 101 слици. Тај дѣо прѣведен је и на саврѣмени српски језик.

Друга најзаступљенија личност српске историје у Лѣтописном своду је свети краљ Стефан Урош III Дечански, и тај дѣо сада прѣдстављамо читаоцима „Словенског вѣсника“. Ослѣпљен од оца, с муком освојивши прѣсто након грађанских ратова са браћом, па свргнут послѣ само неколико година (можда и убијен) од сина – Стефан Дечански свакако нѣје примѣр најуспѣшнијег и најдуговѣчнијег владара, какав би неки саврѣмени државник прѣпоручио своме наслѣднику. Но, наши прѣци су имали поприлично другачију прѣдставу о „успѣшности“. Приближно исти простор, према нашем досадашњем увиду, од Срба је у Ликовном лѣтописном своду добио још само деспот Стефан Лазаревић.

Григорије Цамблак

Неколико рѣчи о самом тексту. У основу приповѣсти легло је Житије Стефана Дечанског које је написао Григорије Цамблак. Написано је на староруском језику, који је био ближи саврѣменом српском него данашњи руски језик. Стога се нѣсмо трудили да „прѣводимо“ текст, него да га колико је могуће прилагодимо саврѣменим језичким срѣдствима, у највећој мѣри се држећи рѣчника, синтаксе и високог стила којим је житије писано. Умѣрено, како не би сувише отежавали разумѣвање текста, користили смо и неке глаголске облике који су с Вуковом реформом искључени из књижевног језика. За неколицину мање познатих рѣчи радије смо дали кратка појашњења него да их замѣнимо познатијим сродним изразима. Задржавањем слова за „јат“ (ѣ), као још увѣк живог двогласника у српском језику, текст смо и графички приближили староруском изворнику. Иако у потоњем рѣчи нѣсу одвајане, већ су по тадашњем обичају исписане у непрекинутом низу, често у скраћеном виду и „ломљене“ на крају редова, искуснији читаоци ће их распознати, те сравњивањем сами моћи да оцѣне колико се саврѣмени језик заиста удаљио од старог, заједничког словенског књижевног језика. Мишљења смо да ће се многи с нама увѣрити да су те разлике доста мање него што се обично мисли.


Стефан Дечански

За овога грчког царевања Андроника Палеолога, у Србији цар би Милутин.

Царство Српско

Свети Симеон роди Стефана краља, и Стефан роди Стефана, који наречен би Урошем, по имену прадѣда својега. Ово и јесте Храпави краљ. Тај роди Милутина краља, који је 4. од светога Симеона. И овај владар Србије рађа онда Стефана великога, благочашћа ступ и царства вѣнац и добродѣтељи[1] ризницу, који бѣјаше свѣма благ и доступан и милостив.

И послѣ смрти матере Стефанове, Милутин краљ ступа у други брак: жени кћер грчкога цара Андроника Палеолога.

И роди од ње сина Константина. А царица, видѣвши гдѣ Стефана сви љубљаху, њега ненавиђаше[2]; те долази к оцу његовом сузе пуштајући и с невеселим лицем, као да о спасењу његовом брине, и клевета

праведника како на њу мотри с пожудом и оцу своме зло смишља.

Кнежеви пак савѣтоваху Стефану да се, скупивши војнике, склони у другу земљу, те избави од лукавих лажи. А он нѣ усхтѣде, но на Бога сву надежду положи. И шта би послѣ тога? О, неприличности, надвлада женска притворност и и угаси родитељску

љубав! Праведник бива ухваћен и лишен очију. Бѣше ту црква светога чудотворца Николе. Лежаше онда праведник веома болујући. Кад мало задрема, јави му се свети Никола и рече му: „Нѣ тугуј, Стефане, гле, очи твоје су на моме длану“. И показа му их.

Потом се шаље у заточење у Константинов град са двоје његово дѣце: један се Душман зове,

а други Душан Стефан. Андроник Палеолог, таст Милутинов, му заповѣди прѣбивати неисходно у обитељи Сведржитељевој. Врли пак трпљаше са благодаре́њем, све прилѣжнији у добродѣтељи и свѣма узорним примѣром бивајући и рѣчју и дѣлом, тако да и самому цару глас о томе дође, и патријарху, који код себе позиваху праведнога и дивљаху се рѣчима његовим и разуму.


У

то врѣме дивни патријарх Атанасије сабор састави против нѣкојега Варлама, акиндијске[3] јереси зачетника, попут Арија мислећег, и Македонија. И Преображење Владике[4] називаше привиђењем, и многе улови у своју јерес. Патријарх са свѣм сабором Варлама јеретика од Цркве одлучи и са једномишљеницима његовим проклетству прѣдаде. А он нѣ прѣстајаше писати и узмућивати Цркву многим преластима[5].


Призван би Стефан к цару по обичају, и послѣ многих бесѣда рече: „О, боговѣнчанѣјши[6] царе, многе бивше прѣ тебе прѣвазиђе сваким наравима добродѣтељним и смиренѣм, али ми је незнано како у једноме нѣ успѣ кад си глава и вѣнац царству; у њему се апостоли подвизаваху, и мученици плоти нѣ поштедеше – наиме, у благочашћу[7]?“ А цар му рекне: „Како то мниш да нѣ успѣвамо у благочашћу, кажи, о, изреднѣјши од пријатеља?“ Стефан одговори: „Јављено је, о цару, да пастир који прѣзре вучји улазак у стадо нѣ одгонећи их, постаје иста таква звѣр, иако носи име пастира; и ако злославне нѣ одгони, и он ће се као злославан осудити. Стога за ум имуће нѣје праведно тебѣ, о царе, у царском достојанству поштованом, а толиком стаду од Христа постављеном пастиру, враге Његове у својем стаду држати, но их као вукове душегубне одгонити далеко и са Давидом пѣ̏ти: ненавидѣштаја те, Господи, ненавистију возненавидѣх, и о вразѣх твоих истајах, и во враги быша ми[8]; те да их из цѣлог својега царства заповѣдиш изгнати. Ако ли ово учиниш, црквене

ћеш раздоре уставити и мир дубок даровати православнима; и царства скиптар узвеличаћеш, истински царе: истински хришћанин бићеш, истински пастир, и од општега Владике мазду примићеш – небеско царство“. Чувши ово, самодржац се дивљаше прѣмудрости и словесному разуму мужа и, много тога благодарив и похвалив, присутнима у палати рече: „Веома је муж овај у разуму велик и умним очима већма оштровиднији, премда му тѣлесне затворише“.


И

цар смѣста заповѣди да му Варлама везана приведу. А овоме то дојави неко из дворца, његове јереси. Он ускоро у Рим одбѣже. Цар заповѣди његове једномишљенике изгнати из града, и из свѣх градова и насеља са срамотом их изгонити из цѣлог свог царства.


Шта би послѣ овога? Пето се лѣто Стефану у заточеништву навршаваше. И на празник чудотворца Николе, с вршењем свеноћног бдѣња и палѣњем свѣћа многих, и кађењем, и чтенѣм утврђеног Житија и чудеса Светога, Стефан, из дубине душе молѣније приносећи и од многога труда мало задремавши, зрѣ[9] очима срца великога Николу и, к ногама његовим припавши, моли се просећи. А овај Милостиви рече: „Рекох ти раније да нѣ тугујеш, и показах ти у својој руци твоје зѣнице. А сада сам послан да испуним“. И подиже га, и крсно знамење на лицу његовом сатвори, те очију његових крајевима прстију коснувши се, рече: „Исус Христос, иже слѣпаго от роженија воочивиј[10], и твојим очима први[11] дарује вид“. И онда он постаде невидљив. А Стефан, прѣнувши се, уздрхта. О, неизреченога ти милосрђа, Христе! Гледаше као и раније, и много са сузама благодарјаше Бога, и никоме нѣ објави до врѣмена, но по обичају убрусом закрив очи хођаше са жезлом. Наскоро и мањи син његов оде из овог живота.

Начин повратка његовог у своје отачаство бѣјаше овакав: шиљаше самодржац Грке к зету својему, српскому краљу, да му пошаље војску на помоћ; а Бугари тада све јужне области под себе поставише, и с мноштвом војника на исток иђаху. Посла с њима и

настојатеља обитељи Сведржитељеве, гдѣ је Стефан заточен.

Дозвавши га насамо, краљ Милутин се о сину распитиваше. А дивни (старац) рече: „О многострадалном ли ме другом Јову питаш, о владико? Недостојна је сва твоја држава, па да и тма̏ма[12] потрају године твога живота

спрам Стефанове ништете; јер као многоцѣну ризницу задоби га обитељ и сав царствујући град“. И све му исприча, и о томе како на јеретике устаде.


Саслушавши га, краљ Милутин бѣше очинским милосрђем потакнут и поче плакати, и поручи цару грчком да му скорије пошаље Стефана. Цар га с радошћу отпусти с многим даровима, а он их прѣдаде обитељи Сведржитеља.

Дође оцу. Он, са сузама и радошћу га љубећи, моли од њега опроштај за сагрѣшење према њему. А Христов подражатељ себе виновним[13] сатвори, и ридање оца утѣшив, нѣ обзнани да је прогледао ни њему, ни кому другом, као ни у цркви; но по обичају убрусом очи закрив хођаше, да му опет из зависти нѣ би угасле

богодане очи. Потом му отац заповѣди у Дукљи, у светом мѣсту прѣбивати. А он бѣјаше још прилѣжнији у добродѣтељи.

Царевање Стефана Српског

Послѣ тога његов отац умре, и погребен би у обитељи од њега сазданој (Бањском се мѣсто назива због топлих извора), у цркви првомученика Стефана. По прѣстављењу оца, дакле,

Стефан убрус с очију скида и свѣтао у лицу, са свѣтлим очима се јавља прѣд окупљенима и на достојно му српско царство се опасује. И сва властела к њему притѣцаше.

Константин пак, брат његов од друге матере, скупивши приличну војску, посла је против њега, захтѣвајући да уступи царство: „Од вѣка се нѣје чуло да би слѣпац био цар“. Ово рече корећи га.

А Стефан оде најпрѣ саборној цркви поклонити се. И тако архиепископ Никодим царским вѣнцем украшава његову главу и поставља га за владара цѣлог илирског народа.

И отуда уставши, пође у битку. Кад обѣ војске бише близу, милосрдствујућа према брату и милостива његова душа шаље му овакво писмо.

Посланица: Стефан, милошћу Божјом цар Србаља и отачког наслѣђа, који са страхом Божјим влада људима истог.

…у битци би побѣђен и заробљен од бугарског цара и убијен. Што другоме уготовљаше, од тога са̂м пострада. Бугари се испунише обѣшћу и многе погубише. Оног Александра поставише за цара и вратише се кући.

Стефан се кући врати с побѣдом и са свѣма дође у обитељ Сведржитеља и весељаше се красоти њеној.

Затѣм зида другу обитељ недалеко од те, с мноштвом ћелија, ваљаним креветима и постељама и одѣћом и свиме за задовољавање потрѣба тѣлесних. И сабира по цѣлом свом царству силно страдајуће од различних недуга̄[14], и старошћу згурене,

и оне што имају изгњилѣла лица и друге удове – све који ражалосте поглед уистину милостивих очију и измаме сузе. И постави свѣма надзиратеља из двора, мужа добра веома; и заповѣди свакодневно свакога по вољи намиривати у храни и вину, и миомиром блажити распаљивање недуга, и утољавати њихове болѣсти, и у свѣму им угађати заповѣди.

Но и са̂м тамо често прихођаше под образином војника и пѣнезе[15] подаваше. Понекад нескривено заједно с њима поклањајући се, и страдалнике цѣлујући са сузама, и рѣчи утѣшне им бесѣдећи бодрио их је да ће се ради приврѣменог страдања царству бесконачном уподобити. Много пута с њима по сву ноћ разговараше, и немогуће је све његове добродѣтељи писму прѣдати. Но, даље приповѣдамо о мученичкој његовој кончини.

Једном по јутарњем славословљу Стефан задрема мало на одру. И прѣдстаде[16] му велики Никола, и рече: „Уготови се надаље, Стефане, на исход. Наскоро имаш прѣдстати Господу“. О, добра ли гласа! Пробудивши се и са сузама Бога благодаривши, као и вѣсника светога Николу, даде много злата обѣма обитељима да сачувају за своју потрѣбу; остало, пак, са̂м раздаваше.

О смрти Стефановој

Стефанов син, звани Душан, више пута бѣше обузет жељом да царује. И не могавши трпѣти својих стремљења пламен, много за собом војске имајући и првих велможа, у арванитску долази земљу и тамо на читаво царство удара, и од очевих посѣда ову област отима.

Видевши ово, кротки Стефан му више пута поручује да се неподобства остави, у јединству живи, па ће ускоро и царство наслѣдити. Али не рачи се[17] послушати (оца) на зло склоњена душа. И Стефан, Божију суду ово оставив, са̂м се на веће добродѣтељи подвизиваше и синовљева гоњења попут Давида трпљаше. И као Јов говораше: „Ако ли добро примамо из руку Господњих, зар да зло не прѣтрпимо?“

И војводе, који га принуђаваху да пошаље (војску) на сина, „да се страх – говорише – у душу његову улије, како не би војевао на тебе“ – он не слушаше, но ишчекиваше најављену му кончину и о ништима и намѣрницима се стараше.

Врѣме, пак, благополучно обрѣвши, навѣтник[18] скупа с многим силама дође и оца зароби, са женом и чедима; и у

град их Звечан заповѣди одвести, те га послѣ мало врѣмена на горчајшу смрт дављењем осуђује. О, тог немилосрђа и бешчовѣчности! Како се не смилова на очинско срце? Како не пожали родитељску старост, како се не опомену рѣчи: „Штуј оца и матер“? Како зле слуге злога господара смѣдоше погледати на свештенолѣпно[19] лице и прикоснути се врата светога убиственим рукама? Како им не усахнуше скрнавне руке и очи не ослѣпѣше? Но, како бити мучеником ако се не прође овако? Једном је ово жрѣбије[20] мучеништва, док је многима образац за подражавање. И тако блажена душа би прѣдата Господу.

И положен би у својем манастиру, гдѣ многа чудеса твори. Годинама касније он се јави еклисијарху и заповѣди да се тѣло његово извади из земље.

И обрѣтоше тѣло његово цѣло, благоуханије[21] испуштајуће, чудеса творећи: вратар слѣпи прогледа.

Један од војвода, коме бѣше повѣрено да чува манастир светога, врѣђаше игумана, и мучаше братију манастира светога мученика и цара Стефана, и имања манастирска разграбљаше. И гредућем једном у манастир њему се, суманутом, јави свети, и с коња га сврже његовог, и два гвозда[22] му зари у грло до груди.

И тако истог дана он у мукама умре.

Потом започе међусобни рат. Послан би од цара да надзире светога неко по имену Јунац. Овај већма него први врѣђаше и мучаше игумана и братију. И ништа им на потрѣбу не даваше, но је све отимао и себѣ присвајао.

Братија пак с игуманом мољаху светога Стефана да их избави од бѣде што их је обузела.

А Јунац оде на војну. Види тамо, у сну, као да је у манастиру, и у цркви га срѣта неки страшан муж, царским одеждама украшен, изашав отуда гдѣ гроб светога мученика стоји, са брадом дугом

и просѣдом; и удари га кандилом по лицу и по прсима; и од жестине ударца прѣломи се кандило. Јунац намисли бѣжати. А свети, стигнувши га, остатком кандила као копљем га удари посрѣд бедра, и у хрбат, и у десну руку, те рече: „Ово ти је мазда да се одвикнеш од свирепости према мојој обитељи и људима“! А он, рикнув као звѣр, скочи иза сна.

И веома болујући, исповѣди оно што му се десило и не хотѣћи. И принесен у манастир лежа 7 седмица, са гњијућом плоћу и костима на прободеним мѣстима, као и нутрином, издишући с језиком отпалим и зубима. И од смрада свѣму се манастиру стужило. А и многа друга знамења твори свети у славу Богу.


[1] Добродѣтељ – врлина; племенитост, доброта.

[2] Ненавидѣти – мрзѣти; завидѣти.

[3]Григорије Акиндин (1300-1348), византијски богослов, монах и пѣсник родом из Прилѣпа, био је један од главних присталица покрета Варлама Калабријског (1290-1348), монаха, философа, писца и богослова који је био жестоки противник светог Григорија Паламе и оспораватељ исихазма. Варламово учење је од Источне Цркве осуђено као јеретичко, и он свој живот завршава у окриљу римокатоличке Цркве у чину бискупа Ђераче. Григорије Акиндин, који је на крају постао и Варламов и Паламин противник је одлучен од Цркве 1847, и убрзо умире, по свему судећи, од епидемије куге наредне године. Сабор који се у овој реченици помиње одржан је бар четврт вѣка послѣ Стефановог заточеништва у Цариграду.

[4] Тј. Господа Исуса Христа.

[5] Преласт – прѣвара, обмана, лукавство; дражи, чари.

[6] Наставак -ѣјши, ајши у књишком и званично-канцеларијском стилу означава највиши степен нечега, суперлатив.

[7] Благочашће – побожност.

[8]Оне што мрзе на те, Господе, мржњом омрзнух, и непријатеља се Твојих гнушам: непријатељи су ми (парафраза Пс. 138: 21-22).

[9] Зрѣти – гледати, видѣти; посматрати.

[10]„…Који слѣпоме од рођења дарова вид“ – парафраза стиха 4. пѣсме, глас 5 Канона слѣпога, који се поје у шесту недѣљу по Пасхи (Недѣља слѣпога), када се у цркви спомиње исцѣљење слѣпорођеног, описано у Јн. 9: 1-7 и даље.

[11] Тј. ранији, прѣђашњи вид.

[12] Тма – у старом језику: број 10.000; мноштво, много тисућа.

[13] Винован – који је узрочник нечему, крив за нешто.

[14] Недуг – болѣст.

[15] Пѣнези – новац.

[16] Прѣдстати – стати прѣд кога, појавити се прѣд кѣм.

[17] Рачити се – бити по вољи, милити се, допадати се; старати се, марити.

[18] Навѣтник – напасник, злотвор; подмукао човѣк, који ради неком о глави, сплеткарош, клеветник.

[19] Свештенолѣпан – који доликује, одговара светости.

[20] Жрѣбије – ждрѣб.

[21] Благоуханије – добар мирис, миомир.

[22] Гвозд – клин, ексер, гвоздени чавао.

(Visited 212 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА, УМѢТНОСТ
One comment on “Драган Буковички: СТЕФАН ДЕЧАНСКИ У ЦАР-КЊИЗИ ИВАНА ГРОЗНОГ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *