Раде Јанковић: ОПРОСТИ НАМ, СВЕТИ КРАЉУ

Ништа, баш ништа није на својем месту. Стварност је избачена из својег духовног лежишта и наша духовна вертикала је пребијена. Зато су могућа, зато се и дешавају чуда.


Раде ЈАНКОВИЋ

1.

Почетак је мудрости страх Господњи;
добра су разума сви који их творе.“

 Псалам 110: 10

На данашњи дан пре равно 696 година предаде се Богу српски краљ Стефан Урош II Милутин, у 39. години своје преславне владавине, пошто „вазљуби све који су ту“, и пошто „слабим слатким гласом“ и „са умиљењем“ позва све који су ту стојали да узвеличају Господа са њим јер одлази, како рече, у његово наследство. А лице његово, сведочи архиепископ Данило Пећки, беше „као лице анђела Божијег јер се просветли више од древног Мојсија.“

Беше тада 6830. година од постанка света, месец листопад, шеснаести дан, индикт пети – када се разлучи душа од његовог тела. Тада настаде „многи плач и вапај“ и сва присутна господа и часно свештенство отпојаше надгробна пјенија: „Прежде слнца слнце зашадшеје во гроб инога.“ Архиепископ Данило Пећки накнадно је забележио, нека се прослави смерност његова и благовољеније: „паде овај превисоки господин краљ у љуту болест, и поче боловати, у своме царском двору, званом Неродимље, и унапред разуме овај блажени и превисоки краљ да неће избећи смрти у тој болести.“1   

Краљ Милутин беше још за живота подигао цркву у Бањској посвећену Светом Стефану, и наменио је за место погребења својих земних остатака. Пошто се разлучи душа од његовог тела, архиепископ Данило нереди „да се спреме кола са изабраним кротким коњима“ којим ће га пренети „ка спремљеном му гробу“, у рукотворени му манастир. „Поневши га у манастир св. апостола Христова Стефана, и ту учинивши све обично што је по законском уставу са свеосвећеним епископом Данилом који је пренео његово свето тело, и са игуманом Савом који је тада био у том манастиру, и са целим црквеним клиром, и све учинивши по законском уставу, и тако предадоше гробу свето и часно и блажено тело овога благочастивога и христољубивога и превисокога краља Стефана Уроша.“2 Кад се наврши „до половине треће године његовог престављења“ појавише се на његовом гробу, вели  благочестиви Данило Пећки, многа чуда и знамења. Тада откопаше његов гроб „и откопавши земљу нађоше тело његово божијом заповешћу недељено, да није отпала ниједна влас главе његове.“3 Па разлучивши мошти његове „од таквог рова земље“, наредише да се начини „изабран ковчег, и узевши тело овога христољубивога понеше га, пренос чинећи са псалмима и песмама, појући надгробне песме, са кадионицама и добромирисним мирисима, положише његово тело у такву спрему, и поставише ћивот пред иконом Владике свију, Христа, где лежи и до овога дана, изван олтарских двери.“4 Тако је писао свети подвижник и богоугодник Данило Пећки, треће године по упокојењу христољубивога и превисокога краља српског – Стефана Уроша II Милутина. 

2.

                                                   „Гост сам на земљи,
немој сакрити од мене заповјести својих.“

                                                                                                             Псалам 118: 19

Мошти Светог краља Милутина

Све до Косовског боја мошти христољубивога краља Милутина спокојно почиваху у кивоту под иконом Господа Исуса Христа, испред олтарских двери у манастиру Бањска. Тада их преместише у рударско насеље звано Трепча, да их проклети Агарјани5 не би оскрнавили или, сачувај Боже, сажегли ватром. Овде су свете мошти боравиле до 1460. год. по Рождеству Господа Исуса Христа када су, због епидемије куге, на захтев митрополита Силванија пренете у Средец, данашњу Софију. Ту су мошти најпре биле похрањене у манастиру Св. Кирила и Методија али не задуго. До средине XVII века мошти ће још најмање три пута променити своје пребивалиште.

Зна се да су се у време преношења моштију Светог Јована Рилског, 1469. године, мошти краља Милутина већ налазиле у цркви Светог Георгија. Након тога пренешене су у цркву Светих Архангела, а недуго затим положене су у цркву Свете Марине која се налазила у дворишту данашње Митрополије. Али земљотрес који је средином XVII века погодио Софију и њену околину разорио је цркву Свете Марине, па су мошти краља Милутина наставиле да се сељакају у време такозване „Крџалијске владавине“, од манастира до манастира, од цркве до цркве, да би 10. маја 1867.год. коначно биле похрањене у цркву Свете Недеље, у центру данашње Софије.6 Тога дана одржана је вечерња у храму Светих Архангела где су се некада чувале мошти краља Милутина, након чега су пренете у обновљену цркву Свете Недеље. Сутрадан, 11. маја 1867. године, одржана је служба којом је началствовао архимандрит Хрисант Дојчинов из Самокова, уз саслужење 12 свештеника, мноштво ђакона и присуство преко 20.000 верника.7

Црква Свете Недеље у Софији

Црква Свете Недеље израња из широког платоа опасаног, као каквим средњевековним кулама, Председничком палатом, зградом Народног позоришта и Палатом правде, од које су, дуж булевара Витоша, са његове обе стране, постројени војници Новог светског поретка, чувари потрошачког друштва: бутици, бистрои, кафићи, ресторани, парфимерије, мењачнице, продавнице мобилних телефона, доњег веша и брзе хране. Додуше, има и домаће хране, и то веома квалитетне и укусне. Током историје црква је више пута из темеља мењала свој изглед. Данашњи изглед дугује једној крвавој трагедији која се збила 16. априла 1925. год. Тога дана било је заказано опело генералу Кости Георгијеву који је убијен претходног дана у атентату. Опелу су присуствовали сви министри на челу са председником владе Александром Цанковим, многи генерали и виши официри, државни чиновници и политичари, свештеници, архијереји и мноштво верног народа. Очекивао се и долазак цара Бориса III који, из неких разлога, ипак није дошао. Тачно у 15 час. и 20 мин. одјекнула је снажна експлозија са јужне стране плафона, управо изнад места где се налазио кивот са моштима краља Милутина. Под рушевинама је на лицу места пронађено 150 лешева. Накнадно су од последица рањавања умрла још 43 лица, тако да се коначан број погинулих попео на 193. Рањено је, лакше или теже, близу 500 људи.8 Једино су кивот и мошти Светог краља Милутина остали неоштећени!9

3.

Откривења су твоја утеха моја,
савјетници моји.“

                                                                                                            Псалам 118: 24

Судбине народа преламају се на много различитих начина и у бескрајном низу нијанси. Модерна материјалистичка мисао учинила је грубо насиље над финим ткањем битија (γένεσις) – изатканог моћном Божјом руком. Целокупну стварност модерна мисао своди на један једини образац и све посматра из једне упрошћене равни – као материјалне форме у њиховој вечној променљивости. Тако се судбине људи и читавих народа промишљају као сенке општих токова новца, капитала, оружане силе, политичке моћи, физичких својстава простора и тла. Али судбина једног народа може да се преломи у појави изузетних појединаца, као што се судбина Јевреја прелама у појави Мојсија, судбина Кинеза у појави Конфучија, судбина хришћана у појави Господа Исуса Христа. Зато поштујем пророке и свеце. Њихов живот, њихови подвизи и проповедања за мене су као зрак светлости који долази из дубоке таме прошлости и прелама се на сочиву садашњости у мноштво прекрасних нијанси. Тек тада спада мрак са мојих духовних очију и ова стварност ми постаје бистра, јасна и разговетна као на длану. Зато се клањам светим моштима. Не клањам се костима и сасушеном ткиву него духовној сили у моштима; клањам се знамењима која пројављују надолазећа времена и Божји поредак у њима.

Нисам археолог. Не тражим материјалне трагове нашег постојања. Од крхотина политичке моћи и фрагмената благостања не правим мозаик будућности. Не раскопавам прошлост, мени прошлост долази сама – у тренутку, као муња, осветли ми пут духовним виделом које буди у мени. Тако разазнајем судбину свих народа, коначно и нас Срба – као непрестано пројављивање Божјег домостроја. Блажени Данило Пећки сведочи да је у оно време, кад је уснио у Богу краљ Милутин, у Српској земљи настао велики метеж. Пошто осетише да клону чврста рука некада моћног краља, извесни пукови одметнуше се од власти и почеше да пљачкају. „На многим местима – казује преподобни – јављали су се пукови војника мислећи да постигну неку своју вољу и да уграбе нешто од оних који носе тело блаженога, јер у то време, као што рекосмо, беше велики метеж…“10 Није ли ово пројављивање оног метежа који ће пола века касније задесити Србију? Јер и тада, након смрти цара Душана Силног, настаде „не мала узбуна и сметеност“; настадоше „борбе и велике пљачке од сујемудрих војника, као да су се између себе сукобили пукови, хотећи да једни од других узму богатство њихово…“11 А сељакање моштију Светог краља Милутина, од места до места, од манастира до манастира, од цркве до цркве, у периоду од преко 500 година, не пројављује ли оно егзодус српског народа с краја XVII до средине XIX века – оне Сеобе од Темишвара и Арада, преко Сент Андреје до Коморана и Малорусије, којима је вешта рука Милоша Црњанског изаткала најфиније прозно ткање у нашој целокупној нововековној књижевности. Сеобе су наш усуд али и наша епска драма која нас сврстава међу изабранике и угоднике Божје – јер само народ изабран од Бога може целу своју државу да пренесе на рукама преко залеђеног беспућа Албаније и да је поново изгради из пепела.

Црква Свете Недеље након експлозије

Страшна експлозија, ватра, дим и прашина, заглушујући тресак свода који се урушава, ропац умирућих, вриска и плач рањене деце и жена, крв по поду и зидовима цркве Свете Недеље, тог кобног 16. априла 1925. године у Софији, пројавише, сада више не неке далеке, већ сасвим блиске догађаје – онај комунистички Армагедон који ће се тачно 20 година касније обрушити свом силином на православне балканске народе, Србе, Бугаре и Румуне. Као у неком закривљеном огледалу ова језива епизода из 1925. представља само умањену слику оног крвавог комунистичког пира који ће доћи на руским тенковима 1945. Мала група зликоваца нарасла је у међувремену до огромне армаде злочинаца који ће више од пола века терорисати читаве народе; слика православног храма претвореног у рушевину, слика је судбине коју комунистички богоборци беху наменили читавом православљу. Али гле! У том суморном часу када утрнуше разум, вера и самилост – Бог нам пројави победу православља. Из гомиле шута, камења, крхотина и поломљених греда, изрони кивот са моштима Светог краља Милутина – читав, неначет, нетакнут! Нема више Димитрова, ни Коминтерне, ни „Војног крила БКП“ – појела их тама из које су накратко изронили. А кивот са моштима Светог краља Милутина, ено, стоји тамо где је и био. О, како јасно говори Бог, језиком који свако може да разуме. Само што смо ми, деца Новог Доба, изгубили навику да слушамо, да ослушкујемо, да созерцавамо. Да у свему видимо знак, поуку, пројављивање вечне истине. Опрости нам Свети Краљу!

4.

                               „Одврати очи моје да не гледају ништавила,
путем својим оживи ме.“

                                                                                                              Псалам 118: 37

 Од 1330. године, кад је била битка на Велбужду, до трагедије на Сливници 1885. године, дакле пуних 555 година, Срби и Бугари живели су у миру, као добри суседи и пријатељи. Имали смо једног заједничког непријатеља и то нам беше сасвим довољно: „мрски Турците“. То нас је још више зближило. Заједно смо хајдуковали по Старој планини и Рили, сачекивали турске караване и харачлије, отимали отето, робили робу и акче, делили плен на равне части, па се растајали чврстим стиском руке до следећег Ђурђевдана. 

Живели смо у шумовитим врлетима испресецаним потоцима, јаругама и пропланцима; у селима и засеоцима који су се делили на махале („малá) и фамилије; у кућама од прућа, облепљеним блатом, покривеним шиндром, раженом сламом или каменим плочама; у породичним задругама у којима је владао војнички поредак и морал оштар, али правичан; знало се ко коме наређује, а ко слуша („кои квоца а кои јајца носи“). Мушкарци („мýжје“) чували су кућу и славску свећу да се не утули; жене су чувале огњиште да не утрне и породичну лозу да се не прекине; сви су се старали да живе часно, поштено и безгрешно, да сачувају православну веру и поредак наслеђен од предака.

Зашто се ово заборавља и прећуткује? Половином своје крви, наш највећи владар, законодавац мојсијевске величине, цар Душан – беше Бугарин. Кад пристиже за женидбу, постаде и зет бугарског деспота Страцимира и шурак последњег бугарског цара Ивана Александра. Тако се тањила Немањићка крв у венама наших владара, а јачала крвна веза између наших династија, са њом и братство између народа српског и бугарског. У време деспота Стефана Лазаревића два Бугарина учинише част нашој средњевековној књижевности – Григорије Цамблак и Константин Филозоф. Тако се умножише благоречије и мудрословље у нашим древним рукописаним књигама. Кад је плануо Први српски устанак нађоше се и Бугари у редовима побуњеника, нарочито овде у Крајини, код Хајдук Вељка и његовог брата Милутина док овај бeше управитељ у Белоградчику. За време владавине кнеза Михаила Обреновића у Београду је постојала такозвана Бугарска легија, оружана формација састављена од младих добровољаца, ватрених бугарских револуционара. Међу њима су се истицала имена: Васил Левски, Георги Сава Раковски, Стефан Караџа и Васил Друмев.

Кад је избио сукоб на Чукур-чесми они су били први који су притекли у помоћ Србима и прихватили борбу на Калемегданској тврђави. Зато данас у Ташмајданском парку стоји скроман, али леп камени обелиск, на којем пише: „У јуну 1862. у борбама са турским гарнизоном на Калемегдану учествовали су и добровољци из Бугарске легије коју је основао Георги Раковски. Међу њима је био и апостол слободе Васил Левски.“ Али једнога дана дођоше неки црни људи у црним фраковима, са црним лептир-машнама и црним цилиндрима и рекоше нам да је дошло неко Ново Доба, доба „разума и прогреса“, да смо ми православни балкански народи исувише сирови, плаховити и заостали – и да то мора да се промени. И „убише књаза!“ Убише кнеза Михаила који је здушно помагао бугарску ослободилачку акцију, оружјем, муницијом и новцем, и имао довољно смелости да сан о једном великом Балканском савезу православних народа, Срба, Грка и Бугара, претвори у јаву. Тада настаде чудан обрт.

На врхунцу „просветитељства“, тог својеврсног програма за преваспитавање народа, у доба електрике, железнице и парне машине, устава и парламентарне демократије, новина, телефона и телеграфа; у доба џеза и чарлстона, кратких сукњи и широких панталона, кад све постаде бљештавило и сладуњавост, забавна, фриволна и разуздана игра; кад доминантни типови постадоше жене разголићених удова, са муштиклама дугачким као турски чибук и млохави, задригли мушкарци, педикирани, напарфемисани и напудерисани – тада ће „просвећени“ Срби и „просвећени“ Бугари за само 60 година, од 1885. до 1945-те, чак четири пута ратовати и то озбиљно, крваво, до истребљења. Само су дубоки ровови на Кајмакчалану прогутали око 10.000 православних Срба и Бугара; на Брегалници је на обе стране било убијених, рањених или несталих близу 50.000; на Сливници око 1500 убијених и преко 8.000 рањених; код Пирота 1850 убијених и 725 рањених… Опрости нам Свети Краљу!

5.

                                 „Разумнији постах од свијех учитеља својих;
јер размишљам о твојим откривењима.“

                                                                                                                 Псалам 118: 99

Постали смо плен у рукама неких мрачних сила. Допустили смо да нас шчепају и упрегну у своје скривене планове. Читав један век копрцамо се у уверењу да се боримо „за нас“, за „нашу ствар“ – док се у ствари све више заплићемо у мрежу „Великог Паука“. Више од пола века Срби и Бугари клали су се и сатирали у уверењу да воде „праведни рат“, сасвим свој, само за „свој народ“, за „своје отечество“ – блажено несвесни да гину у биткама које су унапред тако намештене да донесу трајну корист само „Великом Молоху“. Опрости нам Свети Краљу! Нама су продали рог за свећу. Купили смо политичке чардаке саздане на песку и чаролије од идеолошке измаглице чије смо залихе сасвим потрошили. Остали су нам само још гробови славних предака, породичне драме и тужне успомене. И сећање на ратнике из тих страшних битака, топло и угодно, сасвим свеже као да је јуче било.

Никада их нисам видео веселе, распеване и насмејане. Били су озбиљни, ћутљиви и увек замишљени – ти „солунци“, како смо их као деца звали. Нека дубока и недокучива празнина и умор зјапили су из њихових очију. Рекао бих да су тамо, у тој дубокој недокучивости, скривали неку тешку и преголему тајну. Никада нису величали своје подвиге и никада нису говорили о победи са усхићењем; говорили су о патњи, о мукама, о студени, о киши, глади и болештинама… О свему, само не о победи! Били су то последњи истински православни ратници. Изнели су на својим плећима претешко бреме једне људске кланице, свесни да ничег светог нема у том невољном искушењу; вратили су се њиви и ливади, ралу и мотици, да у зноју, у молитви, посту и покајању, како доликује правим ратницима, поврате свој пређашњи православни образ.       

Ничега од оне патетичне позе која им се данас качи није било у овим дивним, благородним старцима које сам ја познавао. Много им дугујем. Много су ме научили својим шкртим говором. Знам да су много више знали него што су говорили; много више проживели од онога што су други о њима написали. Научили су ме да је истина опора и може да заболи. Зато се прећуткује или се саопштава једноставно и кратко, да се бол не умножи. И зато увек кад сам у дилеми, као ово сада, да ли да заћутим или да наставим, осетим као да ме нека тешка, тврда и кошчата рука тапше по рамену, можда рука мојег деде Милана, или његове браће Јована или Пејче који оставише своје кости на Церу, или његовог братанца Владимира који, иако рањен у стопало, пређе Албанију пешке и врати се у своје село да нађе смрт под теретом колске запреге; и како ми неки глас, храпав од љутог дувана као глас покојног деда Недељка, Бог да му душу прости, који је у рат отишао као обичан редов а вратио се са официрском сабљом и еполетама у чину капетана, говори: „Само настави. Напиши то синовче!“

6.

                                               „Добро ми је што страдам,
да се научим наредбама твојим.“

                                                                                                          Псалам 118: 71

Клали су се и сатирали због Македоније. Данас су тамо Арнаути. И Американци, иако никада ни један амерички војник није испалио ни метак за њено ослобођење. А колико је само младих, голобрадих, још немилованих девојачком руком – православних! – српских четника и бугарских комита изгинуло у међусобним окршајима за „таја пуста Маћедонија“! И? Где је сада та Македонија? Чија је сада та Македонија?… Па ипак, говори се о победи. На обе стране славе се победе. „Наше победе“! Свеједно, мораћемо ипак једнога дана да седнемо и да се озбиљно замислимо над смислом победе и пораза. Али овога пута у једном сасвим другачијем контексту, са чисто православног становишта. Шта значи победа за земаљске, профане циљеве, са чисто православне тачке гледишта? Рецимо Сливница. Ако је пораз, чији је? Или Брегалница. Ако је победа, ко је тамо победио?…

Са православне тачке гледишта, рат – који је увек духовни, чак и кад се води телесно – оправдан је једино ако се води за устројство Божјег домостроја на земљи. Зато би сваки рат на земљи, у којем је православном хришћанину допуштено да учествује, био онај рат који се води против кваритеља Божјег домостроја – против Сатане; зато је један такав рат само битка у низу битака, умањена слика на земљи оног рата који Архангел Михаило са својим легионима, води на небу – против Сатане. Питање је, међутим: да ли су се наши нововековни, српско-бугарски ратови, водили за Божији домострој на земљи? Чини ми се да сам одговор прочитао одавно, као дечак, али сам га тек ономад разумео.

Дође ми на ум стари Коста Николић, солунац, бивши редов у пионирској чети Тимочке дивизије првог позива; дође, стаде преда мном као отворена књига и, ћутећи, разјасни ми све. Он се након демобилизације није вратио својем ранијем позиву. Придружио се Богомолничком покрету Светог Николаја Жичког са ревношћу која је у наступајућим безбожничким временима изазивала подсмех, чак и презир. Тако је у сећању савременика и подругљивом намигивању бољевачких комуниста остао заувек запамћен као Коста Богомољац. Никада га нисам видео да са неким разговара. Као да је у некој дугачкој исповести рекао све што је имао да каже, па заћутао заувек. А можда је узео подвиг молчанија, као што се причало, не знам, зна Бог. Али памтим његову дугачку, као снег белу браду до појаса и вечито оборен поглед. Иде ногу пред ногу и гледа у земљу. Као да се због нечега стиди! А можда се заиста због нечега стидео?… 

Сви наши ратови су се водили због једне коске коју је руска дипломатија бацила на Балкан, 19. фебруара 1878. год. по старом календару. Коска је била голема и сочна, али отровна, змијска, и звала се Санстефански мировни уговор. Само један лагани покрет пером, префињен, елегантан, један потпис грофа Игњатјева – који открива човека гордог, самоувереног, који је своју вољу поставио себи за закон – створена је бугарска држава од Црног до Егејског мора. Близу 800.000 Срба који су живели у окрузима Пирот, Врање и Трн, на простору од око 1630 квадратних километара, које је тешком муком ослободила српска војска, утерано је овим „мировним“ уговором у такозвану Велику Бугарску. Па још приде и цела Македонија!

О, какав цинизам! Оно што ће постати претекст за све наше будуће ратове названо је „мировни“ уговор. Цинизам допуштен једном језуити, масону или ционисти – али не и православном брату у Христу! Можда се због тога стидео мој Коста Богомољац? Или због руског цара који је тако јевтино прокоцкао углед праведног судије и заштитника васцелог православног света? Или због разбијеног хришћанског јединства чиме је, на задовољство наших непријатеља, у наредна два рата нанета дубока рана васцелом Телу Христовом, руком православних Срба и Бугара?…   

7.                                                                          

У заједници сам са свима који се тебе боје
и чувају заповијести твоје.“

                                                                                                               Псалам: 118; 63

Ето какве су ми мушице зујале у глави тог 29. октобра, по новом календару, године Господње 2017. по Рождеству Исуса Христа, док сам у храму Свете Недеље у Софији, у дугачком реду стрпљиво чекао да целивам мошти Светог краља Милутина. Црква је изграђена изнова након оног безумља од 16. априла 1925. год. у неовизантијском стилу, са две отворене аркаде са северне и јужне стране и широком куполом у централном делу, у највишој тачки високом 31 метар. Црква је пространа, дугачка је 30 и широка 15,50 метара12, и украшена монументалним фрескописом који својим смиреним тоновима удахњује души тако насушни спокој и усредсређеност. Иконостас је једноставан, богато украшен финим орнаментима али не и пренатрпан, као наши барокни иконостаси. Конструкција фине израде од неког племенитог дрвета, окер и румена боја које превладавају на иконама и позлата, којом је читав иконостас пресвучен, одишу неком пријатном топлином и присносшћу којом злато, уосталом, увек одише када није у функцији ниских страсти и похлепе.

Изношење моштију Светог краља Милутина

А како ми је тек срце заиграло кад се из хиљаду грла зачуо Символ вере! На два сродна али блиска језика, разумљива упркос свих тих језичких реформи. Да није било увођења народног језика у богослужење, имали бисмо и сада, као што смо имали некада, само један језик – старословенски. Ох колико су се трудили да нас раставе! Па ипак, нису успели потпуно. Ми се још увек разумемо. И кад се из хиљаду грла зачу прозба, свима потпуно разумљива, истоветна, у један глас: „Свети краљу Стефане моли Бога за нас!“ – мени се учини као да лебдим. То је победа! Истинска православна победа! Високо изнад свих страшних, крвавих полома, ратова и клања у којима смо једни друге „побеђивали“ да би креатори Новог светског поретка убрали плодове тих „победа“, ево, тријумфује православна слога и јединство у „малом стаду“ окупљеном око светих моштију српског краља Милутина, као наговештај оне коначне Победе која нам је пројављена Јеванђељем. Макар на кратко, на тренутак, као звезда која затрепери па се, чини нам се, угаси заувек, али већ сутра, већ следеће ноћи затрепери поново, да нас подсети и ободри: ту је, није нестала заувек, сија и кад се не види. Како ово осећање, ово усхићење, овај тријумф Божје пројаве, преточити у идеју, у дело, у акцију?Црква је препуна верника, по мојој процени има нас близу хиљаду. Половина од тога су Срби из српских крајева: из Републике Српске, из Бањалуке; из Војводине, из Србобрана, Темерина, Бачке Паланке, Панчева, Новог Сада; из Смедерева, Младеновца, Крагујевца; из Ниша, Пирота, Лесковца и Врања. Нека ми опросте они које нисам поменуо. Данас је овде празник: Свети крал Стефан Милутин. Бугарска Православна Црква са посебним пијететом слави помен на упокојење нашег краља Стефана Уроша Милутина. Од давнина, не зна се тачно од када, остала је традиција која се и данас поштује, да се пресвлаче мошти Светог Краља. На овај дан, након литургије и кратке беседе, свете мошти се износе из кивота, уносе се у олтар и полажу на свети престо, где се уз молитве и пјенија пресвлаче у ново бело платно у којем ће боравити до следеће године. Старо платно се потом исецка на ситне комадиће и дели се присутним верницима. Зато смо данас овде, сједињени у вери и у помену на Светог краља Милутина, ми, браћа у Христу – православни Срби и Бугари. О како је лепо видети нас на окупу! И како се осећам моћно и снажно у духу под куполом овог сјајног храма!

Православни народи на Балкану, у Србији, Бугарској, Румунији, Грчкој, Македонији, Црној Гори, Босни и Хецеговини морају да дођу до свести о својем јединству у вери, у традицији, у култури, у заједничким коренима и историји. Ми морамо нашу будућност да обликујемо у односу на једног јединог непријатеља који нам је заједнички. Као некада, у средњем веку, тако и данас, православни имају само једног непријатеља: Нови светски поредак. Са његовом материјалистичком филозофијом, његовим грубим економизмом и профитерством, његовим суровим политичким играма „на срећу народа“; са свим његовим сатанистичким ритуалима, настраностима, мутацијама и болестима ума. Православни морају да изађу из овог зачараног круга изопачености, свеопште духовне, културне и цивилизацијске инверзије у коју Нови светски поредак гура читаво човечанство. Од тога зависи наш опстанак.

8.

                                      „Ако ћеш на безакоње гледати, Господе:
Господе, ко ће остати?“

                                                                                                               Псалам 129: 3

Немамо вели турску, имамо само бугарску кафу. Исправља ме јетко и надмено овај црномањасти Бугарин, помало изазивачки, као да ме је ухватио у неком тешком преступу па сад, пре него што ће ме предати суду, користи прилику да ми одржи и вакелу. Добро, кажем смешећи се, донесите ми бугарску кафу. Тренутак затим доноси ми изврстан италијански еспресо. Дупли! Ето у чему је наш проблем. Чим изађемо у такозвану реалност настају неспоразуми. Око узгредних ствари, углавном, никад око суштински важних за наш опстанак. Да сам прихватио изазов, рецимо да сам му рекао: а то што ваши војници марширају у истом строју са турским војницима под командом НАТО-а?; шта је то? – сасвим извесно да би смо се потукли до краја.

Верујем, ма убеђен сам, да је питање: чија је ова Македонија? – једнога дана постављено на исти начин као што се поставља питање: чија је ова кафа? – у опуштеном салонском раговору, помало лењо и безвољно после доброг ручка, уз кафу, коњак и цигарету, након чега је уследио неки добар виц, партија бриџа или билијара. Толико њима значе све те наше „историјске покрајине“, наше „свете земље“. Они не праве никакву вредносну разлику у томе, њима су стране све те наше „историјске заврзламе“ – ако би могла да буде casus belli и „турска кафа“ би би била савим добар разлог за рат, као и Македонија. То сазнање мора да допре до свести свих православних народа на Балкану. Око тога треба да се кристалише и једна нова елита, истинска – православна. Њен циљ треба да буде Нови балкански савез. Он да буде подједнако удаљен и од Москве, и од Вашингтона, и од Брисела; да буде само наш, аутентичан, изграђен на нашој заједничкој духовној традицији. Која је православна, дабоме, и византијска по својем пореклу. То је вертикала око које, верујем, међу нама неће бити неслагања.

И док испијам у сласт ову „бугарску кафу“, са погледом на цркву Ротонда и на наличије председничке палате у њеној, хајде да кажемо background, да се мој бугарски домаћин не наљути, приђе ми Лукави с леђа, подмукло, и поче да ме искушава. Он ме прати од почетка ове приче, од прве реченице. И још много пре, од прве, још неизречене замисли. Дахће ми леденим дахом у врат и говори: „Како те није срамота. Издао си претке и обрукао фамилију. Шта би рекао твој деда Милан кога Бугари убише као псето, моткама, 1943, у Стрелачкој реци? Па кад је стриц Славко покушао крадом да откопа његово тело, плитко укопано у муљ и песак, бугарска стража припуца те умало не убише и њега. Тако Стрелачка река заувек разнесе његове кости по Лужничким врбацима и спрудовима. Шта би рекла твоја тетка Мара и њених петоро деце, кад би чули како трабуњаш о некаквом православном савезу на Балкану? Сети се, стајали су испред подрума, збијени, са широким и укоченим погледима као пред сликање. Зликовац је повлачио затварач као да напиње филм у фотоапарату… Најмлађе дете, девојчица, имала је тек шест месеци. Њу је рафал пресекао на пола а тетки откинуо десну дојку. Издисала је читаву ноћ и само би повремено, у тренуцима свести питала: Куде су мојá децá?“

9.

                                             „…добро смо примили од Бога,
а зло зар нећемо примити?“ 

                                                                                                    Књига о Јову, 2: 10

Све, баш све је против. Садашњост, прошлост, „здрав разум“ – читава ова стварност је против. Јер је све раскопано, испретурано. Ми живимо у бљештавим рушевинама без духа, у свету окренутом наглавачке. Па ипак верујем, упркос свему, да постоје вредности које су високо изнад свих наших траума, личних драма и породичних трагедија; такве вредности које оправдавају сву ту патњу, тугу и сав тај бол, и у коначном, дају смисао нашем постојању и жртвама којима се ово постојање храни. С времена на време оне се појаве, изненада, тамо где их нико не очекује и кад се најмање надамо, као цвет који проникне из пукотине у асфалту, на камену или бетонском крову. Да нас опомену колико су крхки и рањиви: сва наша памет, наша логика и наш „здрав разум“. И да су истинске вредности „лудост“, по „мудрости овога света“ – „јер пролази обличје овога свјета“.13

Ништа, баш ништа није на својем месту. Стварност је избачена из својег духовног лежишта и наша духовна вертикала је пребијена. Зато су могућа, зато се и дешавају чуда. Помоћу њих Бог поново, макар на тренутак, успоставља нормалан поредак ствари на земљи. Чуда су пројава Божје воље: нека буде овако! Ево како. После свега, дође ред и на стрица Славка. Бугарска казнена експедија бану изненада у село, затече га неспремног, на кућном прагу, те исте 1943. Два бугарска војника га ухватише баш кад се спремао да се завуче у лисник. Један од њих оде да пита командира шта да раде с њим. Врати се и рече: командир је наредио да се стреља. Добро, рече онај други, иди ти ја ћу да га стрељам, и потера га иза куће. Сиђоше у поток. Бугарин му нареди да стане. Подиже пушку и рече: „Бегај!“ Нећу, рече стриц, нећу да ме убијеш као бегунца. „Пуцај сад, овде.“ Нећу, вели Бугарин, да те убијем. „Бегај!“ Стриц начини неколико корака уназад, Бугарин репетира пушку. Стриц се одмаче још мало. Краичком ока гледа руб шуме, другим оком вреба Бугарина. Па се опет одмаче. Сад су већ поприлично удаљени један од другога. Бугарин подиже пушку и опали метак у ваздух. Стриц се сјури ка шуми. На ивици шуме застаде, окрену се. Бугарин опали и други метак у ваздух, насмеја се и махну му руком. Махну и стриц њему. Тако се растадоше као прави богоугодници, тихо, без и једне сувишне речи. А и шта да кажу један другоме, кад је са два метка испаљена у празно речено све што вреди да се каже – што мудар човек може да каже разумном човеку.


1 Живот краља Милутина од архиепископа Данила II, Стара српска књижевност: Београд-Нови Сад, 1970.

2 Исто.

3 Исто. У изворнику реченица гласи: и ѿкопав’ше зем’лю ѡбрѣтоше тѣло єго бж҃їємь повѣленїєм’ нерастлимо. ѩко ниѥдиномѹ власѹ глави єго ѿпад’шу. Српскословенски израз нерастьлимь – „нераспаднут“, „неповређен“ – помало несрећно је преведен изразом „недељен“.

4 Исто.

5 Назив за Турке у средњевековним српским записима, по имену једног арапског племена које је, према Старозаветном предању, живело у Арабији и нападало суседна јеврејска племена.

6 Др Христо Темелски, Софийски катедрален храм Света Неделя, Катедрален храм „Света Неделя“, стр.3.

7 Исто, стр. 8.

8 Исто, стр. 16.

9 Истрага је утврдила да је овај терористички акт извело такозвано „Војно крило БКП“ (Бугарске комунистичке партије) у сарадњи са Коминтерном. Мишљења су подељена кад се постави питање одговорности за ово гнусно дело. Једни сматрају да је Георги Димитров био главни инспиратор и организатор. Ову тезу поткрепио је сâм Димитров. У изјави коју је дао пред Пети конгрес Бугарске комунистичке партије, 1948. године, преузео је на себе одговорност за руковођење тајном терористичком организацијом и извођење овог атентата. Други пак мисле да је главни организатор извесни Михаил Абрамович Трилисер, Јеврејин, рођен као Мејир Абрамович Трилисер. У време нареченог атентата био је шеф Иностране секције ГПУ. (Le livre noir du communisme – Paris, 1997, стр.394). Године 1938. ухапшен је од стране НКВД и стрељан 1940. Било како било, истрага је смандрљана некако. Двојица руководилаца „Војног крила БКП“ – Коста Јанков и Иван Минков – извучени су „из шешира“, ухапшени и стрељани. Тако је читав случај заправо забашурен. Истрага никада није утврдила: да ли је цар Борис III тога дана закаснио или „намерно“ закаснио? – „нарочно“ закьснял како пише аутор монографије Софийски катедрален храм Света Неделя, Др Христо Темелски. Коначно, како је могуће унети неколико килограма експлозива а да вам неко не отвори врата? И поставити га на висину од преко 15 м, у најпрометнијем делу града – а да то нико  не примети?

10 Живот краља Милутина од архиепископа Данила II Стара српска књижевност: Београд-Нови Сад, 1970.

11 Исто.

12 Подаци су узети из поменуте монографије Софийски катедрален храм Света Неделя, Катедрален храм „Света Неделя“, стр.17.

13 Апостол Павле: I Коринћанима, 7: 31.

(Visited 198 times, 2 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ПАМЕТАРНИЦА, ПРАВОСЛАВЉЕ
3 comments on “Раде Јанковић: ОПРОСТИ НАМ, СВЕТИ КРАЉУ
  1. Давно, на Новом стандарду, водила се велика полемика о моралу краља Милутина. Наравно, ја сам је почела.:)
    И данас сам убеђена да сам била у праву и да краљ Милутин није био на неком моралном нивоу што се, пре свега, видело по односу према сину Стефану Дечанском. Као краљу му се нема шта приговорити. За српску државу има исту тежину као и Немања-Немања је створио а Милутин учврстио. Изградио је цркве од Свете земље до Србије.
    И да није цар Душан био толико алав Србија би и данас била моћна.
    Оно што је неспорно је да су ове приче са поклоничких путовања предивне. 🙂

    • Да, сѣћам се, жестоко смо се спорили… и ја сам такође остао при своме:-))) У расправама тако обично и бива.
      Владар по природи ствари нѣ може бити анђео. Власт је и велики порок и велика тајна. Зато Црква и налаже да се за носиоце власти верни нарочито моле. У светости се нѣ рачуна колико је добра или зла човѣк у животу починио, већ стање његове душе у тренутку смрти. Из тога излази да се Милутин макар у покајању измирио са својим сином, па, вѣрујем, и овај са својим (Душану је за неопростив грѣх охолости узето довођење супруге на Свету Гору, а нѣ убиство оца, за које знамо да се искрено кајао). За наше изрођено поколѣње покајање је мисаона именица, ми смо заиста изгубили способност да тај појам обухватимо мишљу и срцем.
      Ја сам и даље убѣђен да је лоше мишљење о краљу Милутину плод прихваћених туђих подметања и нашег саврѣменог паметовања, тако далеког од духа тог доба. Сувише је то моћан владар био, многима је сметао. Нѣје њега (по некима његовог оца, или брата – то не мѣња ствар) тек онако Данте сместио у осми круг пакла због тадашње „фискалне политике“ Србије:-)
      Данас ми се чини да је и због те наше подложности туђим, недобронамѣрним упливима, одсуства минималне утврђености у сопственој вѣри, учењу Цркве, драги Бог мошти Светог Краља подарио Бугарима. Зарад очигледне наставе. Јер, краљ Милутин је убѣдљиво најспорнији светитељ српске Цркве у очима многих саврѣмених Срба, па и оних који у сопствену „православност“ најискреније уопште нѣ сумњају.
      Поводом Ваше послѣдње реченице немам шта додати. Велики поздрав!

  2. Оставила бих линк али више не могу да се сетим испод ког текста то би.
    Да. Жестоко смо се спорили…и иначе су расправе на НС биле тада жестоке.
    Не знам да ли је краљ Милутин неоправдано и неаргументовано оспораван у српском народу. Није ми то познато. Ја сам користила неке црквене изворе и, наравно, „Историју Срба“ од Владимира Ћоровића кад сам аргументовала.
    Не бих се сложила са Вама да су у питању различити критеријуми квалификовања неких његових потеза због временске дистанце. Он су саблажњивали и тад. Усталом, зар није црква спасила Стефана Дечанског кад је наредио да га ослепе? Зар црква није пружила отпор кад је одлучио да се брак са његовом мајком поништи, чиме Стефан губи право на престо, да би се, под старе дане поново оженио? Да није било саблазни Стефан Дечански никада не би био краљ.
    Слажем се да животи владара имају посебну тежину и нису морално чисти јер одлуке које доносе су далекосежне и одговорне.
    Ето, скоро па опет, дође до расправе. То је зато што је тај историјски период битан и интригантан а мало извора који га осветљавају.
    Поздраве узвраћам…а и волим добру расправу…:)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *