[Житје][Дом][Најава]

Свети Владика Николај Велимировић се родио у Лелићу 23. децембра 1880. После школовања у сеоској школи, а потом и у гимназији, па у Београду и Санкт Петерсбургу и Берну, постао је професор на Београдском факултету. Владика је говорио многим језицима и био доктор теологије и философије и већ је 1915. године био чувен као проповедник широм Србије и Европе. Убрзо после Првог светског рата, Владика је хиротонисан за епископа Жичког (1919), а 1920. премештен на Охридску епархију. Године 1934. вратио се из Охридске епархије на Жичку, а овај конак је био седиште жичке Епархије. Он је као Епископ својим духовним вођством, својим учењем и проповедањем, својим књигама, својом бригом за свештенство и младе, својом дубоком заинтересованошћу за важне религијске покрете, својим етичким и интелектуалним генијем и имагинацијом, сједињеним са изузетним даром за писање на језику који је разумљив најједноставнијим људима, извршио огроман утицај широм Србије и Југославије. Он је био и боговидац и молитвеник. Нико ко га је видео како служи Литургију, и како се креће кроз свој народ, не би могао да има трунку сумње у погледу величине његове верности Господу или у погледу љубави његове пастве према њему као пастиру. Он је у међуратном периоду јасно сагледавао опасност нечовештва, атеизма и рата који се надвијао над Европом. Његова снажна убеђења о добру и злу, сједињена са ревносним патриотизмом, учинили су га бескомпромисним противником национал - социјалистичке идеологије и нациста када су ови напали и окупирали Србију. Године 1941. он је био ухапшен. Држан као затвореник и провео је четрнаест месеци са Патријархом Гаврилом у концетрационом логору у Дахау. Слободу дочекује 1945. Међутим, пошто је Србија пала под комунистичку власт и била потчињена учењу и пракси комунистичког система, која одбија власт Божију, није му било места у својој Отаџбини. Био је веома жалостан због свега кроз шта је пролазила његова земља и Црква. Али, иако је његово име било свагда помињано у његовој Отаџбини, његов физички дом био је у Сједињеним Државама. Смрт члана породице је ударац за ту породицу. Смрт краља или хероја је ударац за његов народ. Али, смрт једног Светитеља је ударац за многе народе или, чак, за читав свет. Јер истински Светитељ је као небески озон за слабе људске душе. Да, личност и пример епископа Николаја јесте то. Ми, мали људи смо тако презапослени и тако слепи. “Каснимо и журимо, стичемо и трошимо, увек неуки, расипајући наше моћи”. Усред све те буке и гужве, политичких сукоба и ратова међу народима, Епископ Николај је свагда сведочио оно што је вечно. Владика Николај је написао: “Духовну пометњу народа, и свеопшти бол људских душа широм света не може разрешити, обновити нити коначно исцелити нико осим Самога Христа. Благи глас Спаситељев, који каже: ”Без Мене не можете чинити ништа” (Јн.15,5) одјекује као грмљавина последње трубе у мојим ушима и, у то сам сигуран, у ушима безброја једноставних Хришћана усред буке света нашега времена”. За нас је данас, у ова бурна и трагична времена, највећи дар Бога Човекољупца роду нашем грешном и многостарадалном, то што нам је дао да смо имали и имамо Светог Владику Николаја међу нама.