(Глава 7)

1. И стигоше у Екватане, и дођоше у дом Рагуилов, а Сара их срете и поздрави их, и они њу, и уведе их у дом.
2. И рече Рагуило Едни, жени својој: Како је сличан младић Товиту, синовцу моме!
3. И упита их Рагуило: Одакле сте, браћо? И рекоше му: Од синова Нефталимових, заробљеника у Ниневији.
4. И рече им: Познајете ли Товита, брата нашега? А они рекоше: Познајемо.
5. И рече им: Је ли здраво? А они рекоше: И жив је и здрав је. И рече Товија: Он ми је отац.
6. И скочи Рагуило и цјелива га и заплака и благослови га и рече му: O лијепог и доброг човјека! И чувши да је Товит изгубио вид, ожалости се и заплака.
7. И Една, жена његова, и Сара, ћерка његова, плакаху и примише их усрдно.
8. И заклаше овна из оваца и припремише богату трпезу.
9. А рече Товија Рафаилу: Азарије, брате, кажи о ономе што си говорио на путу, нека се ствар заврши.
10. И предаде ријеч Рагуилу. И рече Рагуило Товији: Једи, пиј и уживај; теби припада да узмеш чедо моје, но, указаћу ти на истину:
11. Дао сам чедо моје седморици мужева, и када би улазили к њој, умирали су под ноћ; али засад ти уживај.
12. И рече Товија: Нећу окусити овдје ништа док је не поставите и приведете к мени. И рече Рагуило: Узми је одсад, по расуђивању своме, ти си брат њен и она је твоја, а милостиви Бог ће вам добро дати у изобиљу.
13. И позва Сару, кћер своју, и узевши је за руку, предаде је Товији за жену и рече: Ево, по закону Мојсијевом узми је и одведи к оцу своме; и благослови их.
14. И позва Едну, жену своју; и узевши књигу, написа писмо и запечати га. И почеше јести.
15. И (опет) позва Рагуило Едну, жену своју, и рече јој: Сестро, спреми другу одају, и уведи је (кћер).
16. И учини како јој рече, и уведе је ондје и (она) заплака. И примијети сузе кћери своје и рече јој: Буди храбра, чедо. Господ неба и земље нека ти даде радост умјесто жалости ове твоје, буди храбра, кћери.