(Глава 2)

1. А када дођох у дом мој и би ми предата Ана, жена моја, и Товија, син мој, на празник Педесетнице, која је света од седам недјеља, имах објед добар и сложих се да једем.
2. И видјех много хране и рекох сину моме: Иди и доведи кога нађеш од браће наше сиромашне, који се сјећа Господа и, ево, чекам те.
3. И дошавши рече: Један од рода нашег задављен, бачен је на тргу.
4. И ја, прије него што једох, искочивши узех га у неки дом, док не зађе сунце.
5. И вративши се, умих се, и једох хљеб мој у туги.
6. И сјетих се пророштва Амосова, као што рече: Обратиће се празници ваши у жалост, и сва весеља ваша у плач; и плаках.
   Ам 8,10; 1 Мак 1,39
7. И када зађе сунце, отидох и ископавши (гроб), сахраних га.
8. Ближњи, пак, подсмијеваху се говорећи: Зар се не боји да ће бити убијен за ово дјело? И побјеже, и ево опет сахрањује мртве!
   Тов 1,18
9. И ту ноћ по погребу вратих се и легох оскрвнављен поред зида дворишта, и лице моје бјеше откривено.
   4 Мој 19,16
10. И не видјех да су птице на зиду, и кад се очи моје отворише, испустише птице топлину на очи моје, и појавише се бијеле на очима мојим. И идох к љекарима и не користише ми; Ахиахар пак ме хранио, док не оде у Елимаиду.
11. И жена моја Ана прела је вуну са женама;
12. И слала је господарима, а они су јој давали плату, придодавши јој и јаре.
13. А кад дође мени, поче викати. И ја јој рекох: Откуд јаре? Да није украдено? Врати га господарима. Јер није поштено јести украдено.
14. А она рече: Дато ми је на дар, као плата. И не вјеровах јој и рекох да то врати господарима, и гњевих се на њу. А она одговоривши, рече ми: Гдје су милостиње твоје и правда твоја? Гле, све је то познато о теби.